Народна и црквена успомена на Светог Стефана Лазаревића, српског кнеза (1389−1402) и деспота (1402−1427), нарочито се чува на дан његовог литургијског спомена, 1. августа (19. јула по јулијанском календару). Ако Господ хтедне, за пар година навршиће се шест векова од пресељења Светог Деспота Стефана Лазаревића у наручје Божије. Ово је значајан јубилеј, и значајан подсетник, сведочанство да постоје вредности које трају. Не мислимо на трајање манастира Манасија - које је достојно сваког дивљења - већ на трајање успомене на Светог Деспота, на вечно трајање спомена праведника о коме пише Псалмописац Давид (Пс. 11, 6). Навршило се 600 година како је у другој половини 1424. године (овакво датирање претпостављају историчари Миодраг Пурковић и Момчило Спремић), по повратку из Будима, Деспот Стефан одлучио да на Државном сабору у Сребрници под Рудником одреди сестрића Ђурђа за свога наследника. Свестан пролазности земаљскога, Свети Деспот пригрлио је оно што је непролазно: заједницу са Богом. Као човека заједнице са Богом сећамо се овог Светог Деспота, и чувамо успомену на њега: нарочито у манастиру Манасија, једноме од највећих српских средњовековних културних жаришта, које је најнепосредније повезано са ликом Светог Стефана Лазаревића и његовим наслеђем,
Библиографија
Изабрана библиографија, сложена хронолошки
Ј. Шафарик, „Живот деспота Стефана Лазаревића, великог кнеза српског. По одеском рукопису за штампу спремио др. Ј. Шафарик“, Гласник Српског ученог друштва, књ. XI, св. XXVIII старога реда (1870): 363–428.
Ватрослав Јагић, „Константин Философ и његов Живот Стефана Лазаревића деспота српскога: по двјема српско-словенским рукописима, изновице издао В. Јагић“, Гласник Српског ученог друштва, књ. XLII (1875): 223– 328, 372–377.