цркве очуване су монументалне композиције и фигуре светитеља, које и даље пружају увид у оригиналну тематску структуру и распоред. Живопис сачуван у броду цркве манастира Манасија представља врхунац духовне уметности Србије, и истиче се раскошном естетиком и теолошком дубином. И поред оштећења, остаци живописа сведоче о духовној и уметничкој величини овог манастира, као и о изузетном напору Деспота Стефана Лазаревића да уметност своје задужбине подигне на највиши ниво.
Живопис
Живопис манасијске Цркве Свете Тројице, иако очуван само делимично, представља врхунац ликовне уметности са почетка 15. века и значајан пример касновизантијског сликарства епохе Палеолога. Његова израда највероватније је завршена до 1418. године, уочи великог сабора који је Свети Деспот Стефан организовао поводом освећења манастира. Фреске манастира Манасија одражавају с једне стране снажне и дубоке политичке, економске и културне везе Српске Деспотовине са источнохришћанским ромејским наслеђем, а са друге са Приморјем и Западом. Признате су као врхунац ликовне културе тог периода, а историјски извори описују их као чудо лепоте које је изазивало дивљење. Ресавски живопис помиње се у чувеној изреци насталој у српском народу, коју је још у првој половини 15. века, пре упокојења Светог Деспота Стефана записао аутор Карловачког родослова, а која гласи: „Призренске цркве патос и дечанска црква, пећска припрата и бањско злато и ресавско писаније не налазе се нигде“ [ССРЛ 26] - односно да се нигде не могу пронаћи градитељска и уметничка достигнућа као што су то под призренске цркве [манастира Светих Архангела], дечанска црква [Христа Пантократора], пећка припрата [тј. припрата Пећке Патријаршије која повезује све три цркве патријаршијског комплекса], бањско злато [тј. златни листићи којима су облагане позадине фресака у Цркви Светог Архиђакона Стефана манастира Бањска], и ресавски живопис - фреске манасијске Цркве Свете Тројице. Постоји и мишљење да се под „ресавским писанијем“ мисли на рукописе настале у Ресавској школи - а спор око значења овог израза још увек није изглађен. Нажалост, током османлијских освајања и касније током туркократије, значајан део живописа манасијске цркве оштећен је или уништен. Од око 2.000 квадратних метара првобитног живописа, очувано је нешто више од трећине, и то у броду цркве. Фреске у припрати су изгубљене, осим неколико избледелих фрагмената. У наосу