су остале очуване монументалне композиције и фигуре светитеља, које откривају оригинални распоред тематике и редослед по зонама. Сликарство манастира Манасија издваја се раскошним колоритом, елеганцијом и снажном духовном поруком. Стилски, ресавске фреске сродне су ранијим радовима из припрате Цркве Светог Пророка Илије у Солуну и Параклиса Светих Бесребреника Козме и Дамјана у манастиру Ватопед. Оне показују врхунски уметнички домет солунских мајстора, који су били школовани у најбољим традицијама ромејске уметности. Ово су запазили домаћи историчари уметности, који су стога претпоставили да су живописци који су фрескописали Цркву Свете Тројице дошли из Солуна. Свакако, као што сведочи и Константин Философ, Деспот Стефан је за украшавање манастира Манасија окупио најбоље уметнике из целог византијског уметничког круга, што је резултирало фрескама изванредне уметничке вредности. Деспотова визија и заштита омогућили су стварање овог ремек-дела, које представља врхунац средњовековне уметности, чинећи га изузетним сведочанством културне величине моравске Србије. Фреске су распоређене у складу са архитектонским концептом и сакралном функцијом цркве. Свештени распоред и уметнички израз фресака трансформисали су унутрашњост цркве у простор духовне лепоте: за верујуће, манасијска Црква Свете Тројице символички нас уводи у божански свет, у предокушање Царства Божијег, у ком владају космички склад и хармонија. Сјај боја, елеганција фигура и композициона оствареност фресака доприносе доживљају узвишеног духовног искуства.
Фреске у олтарском простору
Најцеловитији део до данас сачуваног живописа манасијске цркве налази се у олтару. Сачуване фреске сведоче о високом уметничком и теолошком домету српског средњовековља. На челу лука око полукалоте апсиде био је исписан стих из Псалма 25, 8: „Господе, заволех лепоту дома Твојега“, који је наглашавао сакрални значај простора. У полукалоти је била приказана Пресвета Богородица са Христом у крилу, док Богодете окружују анђели који му се поклањају: од ове композиције сачувани су и данас се распознају само делови анђеоских фигура. Испод полукалоте налазе се сцене из циклуса Христових јављања након васкрсења, програмски осмишљене као визуелизација литургијских текстова. Овај циклус истиче Христову улогу као Учитеља и Спаситеља који апостолима предаје своју поруку и мисију. На северној страни олтара приказан је Апостол Петар на празном гробу Христовом: Петар стоји поред отвореног гроба, а у гробу се виде само завоји у које је био умотан Христос (Лк. 24, 12). Следи сцена у којој Христос апостолима показује своје руке и ноге на којима су видне ране од клинова