Деспот Стефан Лазаревић, успевши да обнови српску државу и под своју власт окупи већину српских земаља, сазидао је у Ресави своју задужбину. Грандиозност манастира Манасија, украшеног средишњим здањем Цркве Свете Тројице, плени и оставља без даха и данас. Ванредна лепота ове цркве толика је да је у претпрошлом веку чувени немачки путописац и археолог Феликс Каниц забележио како је то „најзнаменитија грађевина у Србији, а можда и у Европи“. Према сведочанству Константина Философа, Деспот је за потребе своје задужбине проналазио на разним странама веште и „најбоље градитеље и искусне живописце“, и манастирску цркву улепшао златним украсима и цветним шарама. У манастирској цркви, Деспот је себи подигао гробницу, у коју су касније положене његове мошти. Црква посвећена Светој Тројици, духовни и архитектонски центар манасијског манастирског комплекса, представља врхунац моравског стила српске средњовековне архитектуре. Живопис ове цркве представља врхунац Моравске школе и значајан пример касновизантијског класицизма епохе Палеолога. Манасијске фреске признате су као врхунац ликовне културе тог периода, а историјски извори описују их као чудо лепоте које је изазивало дивљење.
Црква Свете Тројице манастира Манасија
Сама ресавска област баштинила је црквену историју и пре него што је Свети Деспот основао манастир Манасија. О богатству ове црквене историје сведоче бројна археолошка налазишта у ресавској околини, од којих многа тек треба да буду истражена. Занимљиво је да се према појединим старим српским рукописима, међу епископима које је својом руком поставио први Архиепископ српски, Свети Сава Немањић (око 1175–1236), на петом месту помиње епископ ресавски (како бележи