јасно дефинисан сокл, а завршавају се кровним венцем, изнад којег се налази фриз са слепим аркадама постављеним на конзолама. Оваква техника градње подсећа на споменике Рашке школе, што указује да су у изградњи ове цркве учествовали мајстори из приморја. Архитектонски, међутим, црква манастира Манасија припада Моравској школи. Манасијску цркву чине припрата и брод. Њен тлоцрт је у облику уписаног крста, у комбинацији са тролистом. Централна дванаестострана купола, која се уздиже изнад средишњег простора брода цркве, почива на четири слободно стојећа стуба. На источном, односно олтарском делу цркве налазе се једна велика и две мање апсиде, док две велике хорске конхе - две певничке апсиде окружују олтарски простор. На угловима цркве смештене су четири мање осмостране куполе. Брод цркве се састоји од олтарског, средишњег и западног травеја, при чему се изнад средишњег травеја налази највећа, централна купола, ослоњена на четири масивна стуба. По својој основи и архитектонском концепту, црква припада групи развијених моравских споменика, а њен непосредни узор био је маузолеј Светог Кнеза Лазара у Раваници. План развијеног уписаног крста, комбинованог са триконхосом, и петокуполно решење јасно упућују на ову традицију. Међутим, избор материјала, пропорције и украси цркве манастира Манасија дају јединствен печат који одступа од ранијих уобичајених решења. Архитектонско дело Цркве Свете Тројице карактерише изразита уздржаност у употреби украса, чиме је постигнута изузетна елеганција. За разлику од типичних моравских споменика са богатом полихромијом фасада, плиткорељефним декорацијама и подеоним венцима, у Ресави тога нема. Уместо карактеристичне полихромије и плиткорељефне декорације фасада, које су обележје моравског периода, ресавска црква наглашава мирне, елегантне камене површине. Вертикалност фасада и издужене пропорције купола доприносе њеној изразитој естетици. Скулпторски украс је минималан, ограничен углавном на прозоре, док су капители украшени биљним и геометријским мотивима, а делимично и елементима романичких традиција из приморских радионица. Примена слепих аркада, романичких конзола и профила - што је необично за време у којем је зидана Црква Свете Тројице - додатно указује на снажан утицај разнородних архитектонских стилова. Ова фузија традиција немањићких задужбина и особина градитељства из времена Светог Деспота, прожета иновативним приступом, креирала је складну и кохерентну целину. Манасијска Црква Свете Тројице поставила је нове стандарде у српској монументалној архитектури, оставивши траг на црквама у Смедереву, у Враћевшници под Рудником и другде. Премда овај иновативни и јединствени архитектонски правац услед историјских околности није достигао свој процват, остао је један од најсјајнијих примера креативног духа српског средњег века. Постоји предање, које прихватају и поједини истраживачи, да је Цркву Свете Тројице у манастиру Манасија градио чувени протомајстор Раде Боровић, у народној песми опеван као Раде Неимар. Његово име сачувано је у једном натпису у манастиру
