Смештена на спрату гостињског конака манастира Манасија, у сенци велелепне манасијске Цркве Свете Тројице, манастирска библиотека заузима посебно и истакнуто место у животу ресавске монашке обитељи. На одређени начин, њени корени сежу до самих почетака монашког живота у манастиру Манасија, односно до доба Светог Деспота Стефана.
Поморавље је у смирају 14. и првој четвртини 15. века, у време Светог Кнеза Лазара и његовог сина, благоверног Деспота Стефана Лазаревића, постало светли стожер српске средњовековне културе. У златним зрацима политичког и привредног успона ничу манастири и цркве, као бисери духовности и знања. Највећа међу тада саграђеним црквама, задужбина Деспота Стефана, Манасија, постаје стециште најумнијих глава онога доба. У том периоду цветала је чувена Ресавска школа; у ресавском окружју преписују се и настају дела неизмерне вредности. Учени монаси сабирају грчке свитке са Свете Горе и из Византије, латинске и угарске књиге, као и рукописе настале у српским земљама, образујући неоцењиву ризницу духовне културе. Претпоставља се да је, као културно средиште српске Деспотовине, манастир Манасија био опремљен одговарајућом библиотеком.
Инвентар и књижно благо те библиотеке, нажалост, нису нам познати. Првобитна манастирска библиотека поделила је судбину са манастиром и његовим монасима. Претпоставља се да је манасијска библиотека била знатна: у контексту чињенице да је благочестиви Деспот Стефан био и остао познат као књигољубац и библиофил, у контексту сведочења Константина Философа које је забележено у Житију Деспота Стефана — да је ктитор манастира Манасија своју задужбину опремио разним књигама [ЖДС 52], истраживачи сматрају да је првобитна манасијска библиотека на првом месту била ризница богослужбених и духовних књига, намењених најпре монасима. Како је манастир Манасија био подигнут као знаменити манастирски комплекс, верује се да некадашња манастирска библиотека није заостајала за библиотекама знаменитих манастира свог доба, попут библиотеке светогорског манастира Хиландар. Када се овоме додају претпоставке да је манастир Манасија био једно од значајних средишта Ресавске школе, да се у ресавском манастиру налазио скрипторијум, и да су у првој половини 15. века ресавски монаси у зидинама Манасије вредно радили на преписивању и очувању рукописних књига, може се наслутити значај ове библиотеке, и количина рукописа који су се у њој налазили.
Међутим, турски освајачи су у 15. веку са собом донели уништење и пустош, спаливши са манастиром и многе рукописе ове славне библиотеке. Стога је данас веома тешко говорити о некадашњем богатству манастирске библиотеке, јер су драгоцени рукописи и записи, међу којима и они настали у Ресавској школи, нестали у вихорима освајачких најезди и разарања, пљачкама, пожарима и рушењима. Страдала у пресељењима, паљена и уништавана, ова ризница духовности изгубила је многа своја непроцењива дела. Тек понеки преостали фрагмент некадашњег књишког блага српске Деспотовине, поједини рукописи који су неким чудом сачувани а данас се налазе у манастирским ризницама, музејима и библиотекама широм света, од Свете Горе преко Москве до Лондона, сведоче о некадашњем сјају српске књиге, и о пажњи, труду и умећу монаха који су, трудећи се у преписивању, превођењу и поправљању рукописа, стварали права уметничка дела непроценљиве вредности. Највише сачуваних ресавских рукописа налази се на Светој Гори; један број рукописа доспео је у Русију, где се и данас налази; у Србији највише ресавских рукописа налази се у Пећкој Патријаршији и Патријаршији Српске Православне Цркве у Београду. Мали део духовног наслеђа тако је сачуван, али српско средњовековно писано благо углавном је уништено: као што је манастир Манасија био опљачкан, спаљен и отет, тако је и првобитна манастирска библиотека уништена, разграбљена и расута.
У краткотрајном периоду обнове манастира у 18. веку, са монасима су у манастир Манасија стигле и књиге. Но после сеоба изазваних турским освајачким походима, са монасима су и поједине књиге избегле у неке безбедније крајеве: неке од књига из тадашње манасијске библиотеке сачуване су у фрушкогорским манастирима.
Данашња манасијска библиотека, у коју ресавски монаси књижно благо полажу од почетка 19. века, половином којег је сачињен и први инвентар манастирског библиотечког фонда, који помиње Јосиф Веселић (1823–1873), налази се на спрату гостињског конака, и смештена је у две повезане просторије. У већој, осунчаној соби, налазе се застакљене дрвене витрине испуњене књигама, а овај простор истовремено је и читаоница, са радним столовима и местима за читаоце. Овде су смештене новије публикације, махом духовног, културног и историјског садржаја.
Мања просторија чува најдрагоценије књиге — старе и ретке богослужбене списе, књиге Светог Писма, Јеванђеља, житија, минеје, као и летописе манастира Манасија, споменице и архивску грађу манастира. Овај простор није само библиотека већ и својеврстан музеј и архив историје, духовности и културног наслеђа. Ова библиотека представља не само благо Манасије, већ и читаве Горње Ресаве и Србије, јер у себи носи сведочанство о вековној културној баштини.
У манасијској библиотеци евидентирано је око 7.500 библиотечких јединица. Посебно драгоцене рукописне и ретке старе књиге и публикације побројане су и пописане у каталогу објављеном 2020. године под називом Рукописна и стара штампана књига на територији Поморавског округа. Ова публикација представља својеврсно сведочанство о развоју књижевне културе у овом крају. Истраживање је показало како је библиотека манастира Манасија најзначајнија и најбогатија у округу. Њен фонд, поред пет рукописних књига, садржи и преко 120 старих штампаних књига, које, према Закону о старој и реткој књизи, представљају културна добра од изузетног значаја.