Олтарски простор завршава се полукружном апсидом на источној страни, док су ђаконикон и проскомидија означени једноставним зидним удубљењима. Изнад самог средишта наоса уздиже се полигонално кубе, које почива на коцкастом постољу, ослоњено на пандантифе. Његова естетска вредност наглашена је прецизно уклопљеним односом камена и опеке, плитким аркадама и елегантним бифорама, од којих су неке слепе, додајући мистичан тон целокупном здању. Саздана као једнобродна грађевина са куполом, Бела црква је изграђена од камена и пешчара жућкасте боје.
Њени јаки зидови, у доњим деловима наглашени грубљом обрадом, носе кров на две воде. Западну фасаду краси мала розета, а над улазом у цркву налази се складно обрађени камени портал: у његовом средишту исклесан је крст. Патос цркве израђен је од камених плоча и опеке.
Фасаде храма одишу посебном лепотом. Поред монументалног кубета, издвајају се декоративно засведени портал и мала сараценска прозорска окна, која у унутрашњости стварају пригушену, готово медитативну светлост, појачавајући утисак светилишта испуњеног дубоком духовношћу. Под је израђен од камених плоча у припрати, док је у наосу и олтару поплочан опеком, додајући топлину амбијенту. Од некадашњег живописа очувани су тек фрагменти, и неколико ликова на западном зиду наоса, који сведоче о уметничкој традицији овог краја.
Од 19. века Бела црква је метох манастира Манасија; могуће је да је и раније ова црква била манасијски метох, но није познато да су сачувана историјска сведочанства у прилог ове претпоставке. Манастир Манасија имао је у прошлости и друге метохе - примера ради, током 19. века манастир Миљково био је манасијски метох, а о манасијским метосима који су манастиру припадали изворно, после оснивања, у време Деспота Стефана, можемо слутити на основу сачуваних Деспотових повеља које су упућене далеким светогорским манастирима - Хиландару, Ватопеду, Русику, Великој Лаври, или манастирима Тисмана и Водица у Влашкој, или манастиру Милешева - но нажалост, до евентуалног открића неког извора који би расветлио непознате детаље манастирске прошлости, о првобитним метосима манасијским и о првобитном манасијском поседу уопште за сада не можемо ништа поближе знати. Једини податак којим располажемо за сада јесте траг манасијског поседа у Житију Деспота Стефана које је писао Константин Философ, у којем се каже да је благочестиви Деспот манастиру Манасија дао тј. приложио „села и винограде по читавој својој земљи“, и то својим потписом потврдио [ЖДС 52].