Житије Светог и благоверног Стефана Високог, Деспота Српског

побожан и црквољубив, Стефан се још од детињства посвећиваше молитви и похађању светих храмова; и то настави да чини и као владар. Јер, по речима његовог животописца, он љубљаше „ред на Божанственој служби, држећи изванредна прочитања и молитве“, и у његовој земљи беше „установљено да се моле више од два пута на дан“, тако да „живот у целој земљи његовој беше као црква Божија“. А и у обилном чињењу милостиње он се угледао на свога оца, и чак га је и превазилазио. Јер он не само што испуњаваше ону стару владарску изреку: „Пријатељи, данас нисмо владали, пошто нисмо уделили никоме дара“‘, него „делима исувише преиспуњаваше дане, и никада се онај који примаше не радоваше толико колико он који даваше. Јер се тада испуњаваше најсавршенијом радошћу, када десницу пространије отвараше“. Но да се вратимо опет на детињство житија Стефановог. Млади Стефан живљаше мирно и спокојно на двору свога оца, растући и крепећи се духом и телом и васпитавајући се у божанским и човечанским наукама и стварима. Све тако до своје дванаесте године. А онда одједном наступи оно страховито српско страданије на Косову када мученички погибе његов отац, Свети великомученик Лазар (15. јуна 1389. године), и са њим цвет српске господе и војника, као што се о томе опширно говори у Житију Св. цара Лазара под 15. јуном. О тузи Стефановој после Косова, као и о тузи његове мајке, браће, сестара и свих Срба и Српкиња, зар треба овде много говорити? Јер тада наста „туга на земљи народима и сеча хришћана какве није било никада“.8 Цео Српски народ и дом Лазарев вапијаше тада само ово: „Допуштењем Божјим предани бисмо ради грехова наших у руке безаконих и мрских непријатеља и цара неправедна и најлукавија на земљи. И тада би опустошење и туга велика од безаконих Исмаилћана, какве није било нити ће бити“.9 Но и у тим најтежим часовима Србинове историје вера и нада народне душе у Бога пропевала је устима песника: „Ак’ и јесу изгинули ждрали, остали су птићи ждраловићи, наше племе угинути неће“. Такав птић и ждрал беше управо Св. Стефан. После Косовског боја, иако још дечак, Стефан је са својом мајком Милицом и братом Вуком, по савету и свјатјејшег патријарха Српског, пренео са клиром и народом мошти свога Великомученика оца из Приштине у манастир Раваницу (1391. године) и тамо их чесно положио у његову задужбину. Поробљена Српска земља од тада остаде на његовим нејаким плећима. Пошто му је тада било тек дванаест година, државне послове водила је његова света мајка - кнегиња Милица, све до 1393. године када је он напунио шеснаест година. О том периоду Миличине владавине и о томе како се она борила да заштити хришћанску веру и душу свога народа може се опширније видети у њеном Житију (под данашњим датумом). За њено време десио се онај тужни за њу и Стефана догађај са Стефановом најмлађом сестром Оливером. На тражење новог турског султана Бајазита, сина погинулог у битци са Лазаром на Косову Мурата,10 Оливера је морала бити дата на султанов двор за жену иноверном султану. Ово велико понижење морали су поднети Милица и Стефан „да би