Житије Светог и благоверног Стефана Високог, Деспота Српског

било спасено христоименито стадо (тј. народ Српски) од вукова који су га клали“. И Оливера је пошла за Бајазита „за избављење свога отачаства као по Богу посредница, попут оне древне Јестире“,11 али под једним јединим условом: да своју хришћанску веру не промени у муслиманску. Она је то с помоћју Божјом и одржала и зато ју је касније, после погибије Бајазитове, њен брат Стефан избавио и вратио у своју отаџбину. Султан Бајазит захтевао је још и то: да млади кнез Стефан и његов још млађи брат Вук морају да отиду са Оливером у Једрене пред султана да му изјаве покорност и послушност. О томе овако говори Константин Философ: „И од тада (од Косова) би поробљена Српска земља, да је и сам Стефан са братом својим Вуком и са благороднима својима и са осталима морао сваке године одлазити Бајазиту на служење“. Но Бог, Који о свему по благости Својој промишља, омекшао је срце Бајазиту, те он, видећи у овом племенитом дечаку будућег владара способног и мудрог, понашао се према њему са љубављу и благонаклоно, као што ће се ускоро и показати. Наиме, када је Српска војска изгинула на Косову и Српска се земља нашла незаштићена, на њу су са севера одмах напали назови „хришћани“ из Угарске и заузели неке Српске крајеве. Када су затим кнегиња Милица и малолетни Стефан били принуђени, ради спаса свога народа, да склопе мир са силним Турчином Бајазитом, Мађари су прогласили себе за самозване „крсташе“ који треба да казне „шизматике“ Србе због њиховог савеза са неверницима.12 Бајазит је тада притекао у помоћ младоме Стефану и својом му војском помогао да одбрани земљу од Мађара. Благоверна кнегиња Милица одлучила је потом, 1393. године, да се повуче из света у манастир и зато је предала све владарске дужности своме тада већ шеснаестогодишњем сину Стефану. Она је отишла у своју задужбину манастир Љубостињу и са многим косовским удовицама тамо се Богу посветила и замонашила, добивши на монаштву име Евгенија. Стефан тада прима потпуну власт над Српском земљом: „одева се материнским молитвама и наслеђује очево достојанство, и јавља се као најсветлији владар света“. Но српска Косовска трагедија ставила је одмах свој печат и на ово прво доба Стефанове владавине. Зато животописац његов Константин вели ово: „Но није све тада било савршено, јер ђаво, који од почетка сеје кукољ, подиже на Стефана велику борбу неких великаша, које отац његов у почетку покори под ноге своје, и они гледаху да се с њиме изједначе и измакну испод његове власти. Они зато измислише многе и тешке кривице против њега и оптужише га пред Амуром“, тј. пред Бајазитом. Ови бунтовни и непослушни великаши беху од оних који не пођоше са Лазаром на Косово, него се издајнички уклонише, те сада и против Лазаревог сина устадоше и код Бајазита