Житије Светог и благоверног Стефана Високог, Деспота Српског

философа, што се може видети из тога какве је све књиге имао у својим библиотекама, од којих су неке и до данас сачуване (у Светој Гори). Јер Константин Философ за њега каже: „У државнога господара (Стефана) мноштво је књига по местима и манастирима и у дому“.5 Стефанови искрено побожни и строго православни родитељи веома су се бринули о томе да им се син, као будући владар Српски, добро научи Православљу да би после неотступно штитио веру отаца својих у народу своме од њених непријатеља с истока и са запада. И заиста, ни свети деспот Стефан нити ико од његових домаћих или његових поданика није напустио своју православну веру и прешао у латинску веру (римокатолицизам) или у мухамеданство. Православно васпитан и одгајен, Стефан је кроз цео живот свој то и остао, а као владар Српски посветио је посебну пажњу очувању православне вере у свом народу. Зато је у Новобрдском закону своме о рудницима (изданом 1412. г.) написао ово о „Латинима и вери њиховој“: „Ко се од Латина и од грађана њихове вере нађе у месту да је обратио човека, било мужа или жену, од хришћанске вере у латинску веру, такав да откупи главу своју од казне давши господару 50. литри; затим да се изагна из предела градских, а о баштини и имању да нема ни речи. И поп латински, који се нађе да је крстио хришћанина (тј. обратио православца), да му се подсече нос“.6 О побожном васпитању Стефановом особито је бригу водила његова благочестива мати Милица. Позната је њена молитва за децу њену сачувана у Дечанској повељи (из 1397. године), где се она овако смирено моли Богу за њих: „Умилостиви се на моје грехе, укрепи децу моју у благоверности (у доброј вери) и благоденствију, да у побожности послуже Теби, Богу своме“. Уз Милицу је као васпитач и учитељ Стефанов била и њена сродница по духу и по телу, благородна монахиња Ефимија, бивша супруга деспота Јована Угљеше. Она живљаше на двору у Крушевцу и као „у многим стварима и беседама најмудрија“ она васпитаваше Лазареве и Миличине кћери у свакој побожности и корисној науци, а када се родише Стефан и млађа му браћа Вук и Добровој (који убрзо умре) она постаде и њихов васпитач и учитељ. Зато ће јој Стефан бити доживотно захвалан за њену „велику љубав и усрђе“ и називаће је својом „другом мајком“. Тако је млади кнежевић Стефан стекао на двору својих родитеља најбоље хришћанско васпитање и светску „просвећеност“, те је касније, поставши владар и деспот Српски, био један од најобразованијих и најпросвећенијих у духовној и световној науци владара и на истоку и на западу.7 Исто тако Стефан беше васпитан и обучен и у добрим и корисним телесним вештинама и другим особинама и врлинама, које су потребне за једног војсковођу и владара. А то