су: јунаштво и храброст, способност и вештина у руковању оружјем и друге војничке и стратешке врлине; затим витештво, мудрост и способност говорништва у такозваним државним дипломатским пословима. Све ово Стефан изврсно савлада и научи, далеко боље од свих других, јер и беше од свих других телесно развијенији и умно виспренији. Зато за њега и вели животописац његов Философ: „И у стварима ратовања и борбене вештине, која многима није лака, у свему томе он је био први и чак другима је то показивао, јер беше у свему савршен. А по лепоти тела и снаге он међу вршњацима беше као сунце међу звездама; и по беседама (тј. у говорништву) беше изванредан, као нико дотле. Беше онакав какав беше и премудри Соломон када каже за себе: „Бејах изнад свију који су били пре мене у Јерусалиму“ (Пропов. 1, 16). Јер и Стефан беше изнад свију сваком другом особином и нарочито способношћу говорништва, чиме се врло много постиже и често осваја и без капи крви. Много пута тамо где нису успеле војске које су се бориле, и оружје многих лађа, ту је успевала једино добра просвећеност. Примера за ово имамо много и свуда. Чистота, вели даље животописац, очишћује душу, и храброст, ако је згодно спојена са добром ученошћу, те уједињене постају недељиве, успевају увек и постају такорећи нешто природно и урођено, - а све то треба рећи да се било сабрало и сјединило у овоме (Стефану) те је он био и чист и богат многим врлинама. А када је постао пунолетан (и почео да влада) он је покривачем заборава покрио оно што је било, и великим стварима додао је још веће. Обично, када неко други од људи постигне макар и део од овога што је имао он, такав често мудрује за себе да је нешто велико. А овај, не само не пострада од тога (тј. од гордости), него и у толикој владарској величини он не изостави ништа што је корисно, и остаде у добру непоколебљив, бежећи од онога чему се Бог противи, - што није ни мало лако онима који владају, - тако да су му се и Анђели дивили. Он дакле ни у чему не отступаше од пута правога и царскога“ (ср. Приче 8, 20). У свим овим дивним врлинама и особинама, нарочито у витешким врлинама и владалачкој мудрости, Стефан се највише угледао на свог јуначког и мудрог оца, кнеза Лазара, који му је био живи пример и углед, како у младости тако и касније када је постао владар. То ће касније рећи за себе и сам свети деспот, са увек својственим му смирењем (у повељи манастиру Хиландару 1405. г.): Ја од младићког ми узраста и младих ноктију, када је Бог у Свом старању о мени све чинио на корист мени, западајући у многа опака, неподношљива смртна искушења, чему су сведоци и слушаоци небесне стихије и скоро сва васељена, од свих бејах избављан Господом, а и сада сам избављан. А у тим мојим тамним страдањима и доживљајима ја сам с муком упирао очи своје ка сунчаним врлинама оца мога и господина Светог ми Кнеза. И ако сам и успевао у понечему угледати се на њега, ја сам то чинио помоћу Божјом“. Но не само у витешким и владалачким врлинама Стефан се угледао на свога оца, Светог цара Лазара, него и у оној врлини светонемањићског задужбинарства и љубави према црквама и манастирима Божјим, о чему ће касније бити говора опширније. Сада да споменемо само то да се у љубави и ревности за цркве и манастире побожни Стефан још од раног детињства такмичио са својим светим оцем. Јер када отац његов, Свети Лазар, подизаше своју задужбину Раваницу, мали Стефан у својој детињој простоти и безазлености, погледавши на њу узвикну: „Ја ћу подићи још већу и лепшу“. Искрено
