Житије Светог и благоверног Стефана Високог, Деспота Српског

га оклеветаше, говорећи овоме како Стефан „подиже Угре“ противу Бајазита.13 Тада затражи Бајазит да му сам Стефан, дође на двор да се лично пред њим оправда. Брижна мати Стефанова, преподобна монахиња Евгенија, не допусти Стефану да одмах пође, него, како вели биограф, „пође сама та благоверна госпођа због тога цару Бајазиту, имајући са собом и своју рођаку, бившу супругу деспота Угљеше, монахињу Ефимију, која беше у многим стварима и речима веома мудра“. Њих две бише лепо примљене код Бајазита и, с помоћу Богоматере на Коју беху положиле све своје наде, свршише успешно свој посао убедивши Бајазита у невиност Стефанову. Преподобна мати Евгенија том приликом измоли од султана дозволу да узме са собом и пренесе у Србију свете мошти преподобне Петке - Параскеве, што Бајазит одмах и дозволи.14 Поред свега овога, Бајазит је ипак захтевао да и сам Стефан лично дође пред њега. Витешки искрен и чврсто уверен у Божију правду и знајући да је „срце царево у Божијој руци“ (Приче 16, 10), Стефан, посаветовавши се опет са својом мајком, отиде пред Бајазита и искрено му признаде да је имао неке разговоре са северним суседима Угрима, па онда на крају кротко рече султану: „Расудивши да је та ствар неумесна, сетих се заклетве, и дођох. Ево, живот је мој пред Богом у твојој руци, учини сада што хоћеш“. И о чуда! Преблаги Бог омекша срце овом гордом фараону и учини да му се неукротиви гнев измени на милост и љубав према Стефану. И Бајазит, дивећи се Стефановој кротости и искрености, рече: „О мили, и шта си хтео да успеш са Угрима? Јер ја сам хтео да ти узмем земљу као своју. А ти, шта ћеш тамо учинити? Ко је од оних који владају, приклонивши главу Угрима, постигао нешто у своме господству?… Ја тебе сада сматрам као најстаријега сина и љубљенога ми и то говорим пред свима око мене. Јер ко је код мене у таквој части као ти?“ Те и друге речи изговори му султан, па као по неком чудном пророштву, предвиђајући да ће Стефан бити славан и моћан владар по његовој смрти, посаветова му да умири „своје силнике и доведе их под своју вољу, а клеветнике да низложи“. Затим отпусти Стефана, и Стефан „отиде натраг у своје отачаство и дође кући својој чашћу украшен, не само од султана, него и од свију његових великаша, и кроз целу државу његову, и од свију народа које Исмаилћани покорише под ноге своје, диван и почаствован љубављу од свију њих; а хришћани сви из дубине срца узношаху Господу молитве што Бог узвиси рог избраника Својега“. Ово велико доброчинство Божје према њему благочестиви Стефан приписиваше молитвама праотаца својих, Светог Симеона и Светог Саве, као што сам пише нешто касније у својој Милешевској повељи (око 1405. г.): „Пишем ово на знање свима, како из многог милосрђа и неизрециве милости свете господе и ктитора Српских, Светог Симеона самодржца Српског и Мироточца, и Саве, светог великог архиепископа Српског, који из многе своје милости заступници бише моје невредности код Господа, и молитвама њиховим много пута бих спасен и на мору и на суву, у ратовима и у различитим