Житије Светог и благоверног Стефана Високог, Деспота Српског

оскудан, нити се у једном истицао а у другом заостајао, него у свему беше диван“. Ето тога и таквога оца син беше овај предивни и заиста високи Стефан. Стефан, син Светог кнеза Лазара Српског (1371–1389. г.) и кнегиње Милице, роди се на двору свога оца у Крушевцу крајем 1377. године. Пре њега родитељи његови имађаху од Бога пет кћери, које се зваху: Мара, Драгана, Јелена, Теодора и Оливера. Велика радост беше на кнежевом двору када му се роди син и наследник. У част тога кнез у престоници својој у Крушевцу сагради цркву Светом Првомученику и Архиђакону Стефану (звану Лазарица), јер на крштењу даде сину своме име Стефан. А то име Светог Првомученика Христовог Стефана ношаху и сви Српски владари Немањићи па и сам честити отац кнез, који се зваше: Стефан Лазар. Родитељи одгајише дете Стефана у свакој побожности и чистоти и у свакој науци божанској и човечанској. О томе овако вели животописац Константин Философ: „А шта да кажем о детету које од њих засија, показавши у себи премноге и превасходне од њихових особина, и сам надвисивши све оне који су после дошли? Тако је и требало да он буде свестран и изнад природе плод дрвета насађених при извору вода. Он још као млад беше изванредан, и би у свему васпитаван од благочестивих, и из дана у дан показиваше да ће у свему бити напредан, у говору и у делу, чиме се особито истицао. Он се научи сваком знању и вештини, било божанске било човечанске премудрости. Чега год би се дотакао, убрзо се показивао у томе бољи од својих учитеља“. Особито је млади кнежевић Стефан изучио небеску мудрост божанских књига Светога Писма, јер их је читао увек усрдно и с љубављу, од ране младости па све до самог краја свога земног живота. Из њих он особито научи да чува своју телесну и душевну чистоту и да другима раздаје обилну милостињу. Зато животописац Константин, желећи да у једној речи искаже целокупно животно дело и подвиг Светог Стефана, вели ово: „А његово дело беше непрестана милостиња и често прочитавање божанских речи“. А какав чувар чистоте духовне и телесне беше Стефан види се из тога што је „женску љубав и музику презирао и мрзео“, потпуно одбацујући телесна задовољства. Колико је Стефан волео божанске књиге и њима се наслађивао види се и из тога што се кроз цео живот свој, особито касније када је постао владар, старао о „преписивању књига, које је с усрђем и љубављу читао, црпећи премудрост из њих, са жељом која се повећавала и са коришћу од тих читања; јер књиге веома љубљаше, као нико други у царству и слави световној“.2 Стефан је, по речима хиландарског монаха Григорија, савременика деспотовог,3 поставши владар Српски пружао и народу своме божанске књиге, желећи да „премудрошћу њиховом украси нарави и речи, и благодаћу њиховом да душу просвећује и ка богопознању привлачи“. И мада је владао земљом и заповедао војском, он се ипак толико старао о књигама као да никаквих других брига и послова није имао.4 Осим Светога Писма млади Стефан је био научен и другим књигама благочешћа и мудрости Светих Отаца Цркве Православне и старих животописаца, историчара и