није срамота откривати главу пред Оним који зна наше срце, колико ли то тек није пред људима. Зато је код њих ваистину све изванредно, а и остало бива по Павлу „што је часно, што је побожно, што је изабрано“ (Фил. 4, 8), и може се наћи све оно што уздиже, а особито љубав, која је глава свакој врлини“. „А рећи ћу даље, наставља Константин Философ, и о делу вишега степена код оних који подражавају анђелски живот, то јест споменућу и о монасима, који су све лепоте света знали заменити једино лепим и прекрасним Христом, Којим се они украшавају. Они живе у дивним пустињама и обитељима, тако да и оне који су веома лењиви побуђују да к њима долазе. Међу њима се налазе многи изабрани који чувају свете врлине усред ових обитељи. Имају многе молчалнице, по великом Јефрему (Сирину), и разговарају са шумом лишћа и птицама и водом. Међу њима има много монаха који непрестано делом опевају и славе Бога у Тројици, као што Га славе Анђели непрестаним гласовима, те се за њих може запевати: „Радошћу се хумке опасаше и пустиње красно процветаше“ (Пс. 64, 12). Ови породише и велике: Симеона и Саву, то велико и часно слушање и причање, који су превазишли сву човечију природу тиме што су је презрели и што су се подвизавали. Овде је свака лепота људске природе у Богу, и врлине су ту, јер се ова двојица (Симеон и Сава) од почетка овенчаше врлинским подвизима и њихови подвизи заслужују многе и достојне похвале. Јер они не оставише села и домове, то јест мале ствари, него тако велику власт и богатство, и вођење војске и висину престола, и осталу величину власти, а узеше на раме своје крст и пођоше, радујући се Ономе који их води ка неком другом царству, бољем од овдашњега. И њих двојица, Симеон и Сава, мноштво деце своје Богу приведоше. Но, избројати њихове врлине, то је исто што и избројати песак морски“. Хвалећи овако Српску земљу и њене житеље, животописац деспотов Константин, одмах додаје: „Обратите слух ваш на слушање, али не на слушање мене који ово говорим, него Бога који чини оно што нико не може чинити. Јер не украсисмо ову земљу ми речима, нити житељи који су на њој, него Бог који од почетка све ствара и мудро устројава. А треба знати да, као што се ова земља украшава више од свију других земаља и превазилази све друге, тако исто и житељи који су на њој еванђелске и анђелске речи делима извршују. А уза све то, још је виши и изванреднији био неки божански Промисао над овим светим мужем, то јест деспотом Стефаном, за кога желимо сада да кажемо из каквог је корена младица био, и како је процветавши у наше време владао, и како је био извршитељ напред речених ствари по примеру равноапостолнога Саве и Стефана и осталих истоимених из рода оних који се бојаху Имена Божија“. Почињући најзад да говори о самим родитељима Светог Стефана деспота, тј. о кнезу Српском Лазару и кнегињи Милици, Константин животописац вели: „Овде треба почети свима слатку и за слушање милу повест. Овде рађа Српска земља достојан плод себи, плод којим се много времена поносила не само као господином (господаром), но и као милим оцем и храбрим другом, мудрим и по свему најкроткијим. Ово је онај велики и славни Лазар, коме беше име као и сину његовом, то јест Стефан, што значи венчани и увенчани сваким добром. Јер он не беше у једном за похвалу, а у другом
