граду и сврже их на земљу; а поруши и многе друге куће, па и кућу сестре деспотове Оливере. А у дане нешто мало после Васкрса угарски свештеници с оне стране реке, у време када у нашим (православним) црквама беху богослужбена сабрања, дођоше као преваром по своме чину са народом и пронесоше своје иконе градом. Благочестиви деспот их због овога изгрди, јер они беху његове слуге. Исто тако, беху донели са запада неке иконе на хартији, које престављаху као да је на крсту распет Отац са Сином и друге сличне ствари. Ове иконе они послаше деспоту, а он, као да беше у сну, не погледавши их заповеди да се на сваку икону стави знак па да се разделе по градским црквама. (Овим се наговештаваше прелазак Београда у угарске римокатоличке руке). А догодило се још и ово. Беше дошао неко од крајева мизијских, и он се прављаше као луд, али његова дела сведочаху да је то неки тајни слуга Божји (јуродиви). Он хођаше даноноћно по граду и горко оплакиваше себе, говорећи вапајно: О тешко мени! О јао мени! Утом и деспот дома дође, и даваше му милостињу. Јуродиви пак, по своме обичају, ову уручиваше сиромашнима. А да не би неко посумњао у овај пророчки наговештај пропасти града потсетићу га на онога Исуса, који је пред разорењем Јерусалима од стране римског војсковође Тита (70те године), даноноћно ишао по Јерусалиму вапијући: Глас од истока, глас од запада, глас од четири ветра, глас на Јерусалим и на храм, глас на жене и на невесте, глас на сав народ! И они га предадоше кнезу, и када за то беше тучен, вапијаше: Јерусалим, Јерусалим! Уз све ово да споменем још и велику звезду комету која као мач пролете тада над Београдом. И такође, двери Велике цркве (Митрополије) које се саме отворише, а које иначе тешко да двадесет људи могаху да затворе. Ово све овако заиста беше и овако се сврши. И његов народ би расејан (из Београда), и дођоше на запад и исток и на север и југ од крвавих догађаја“. „Све ово пак, завршава на крају деспотов биограф Константин, ми написасмо као Житије његово, али и као летопис са свим осталим стварима и догађајима. А ставили смо и следећи акростих: Ономе који је необично и изванредно на земљи владао, страни слуга ово приноси славноме деспоту Стефану, преводилац Константин. Акростих пак стихова је: Странац у туђини смрт (деспотову) оплакујем. „Стефан је точио речи слађе од меда и саћа, као из изобилног извора, и то истовремено и миришљавог и хранљивог, ако се са мером употребљава. А био је благочестиви деспот као неки нови Давид, најкроткији и најдарежљивији. Показао се и као дивни премудри Соломон пред хиљадама оних који су му долазили са свих страна. Као начелник рода свога и он је био гостопримљив као Аврам, јер са великом жељом и љубављу примаше странце. Увек је желео одлазак на небо Пророка Илије, а као и Илија - сам јављаше други долазак Христов. Стефан по лепоти беше други Јосиф из Египта, а уместо пшенице злато даваше. Беше ратник у победоносним борбама као онај снажни Сампсон, и међу овим храбрим потомцима Адамовим (тј. Србима) од почетка беше најбољи узор. Он такође беше други Јов, јер је богато давао и раздавао свима без зависти. Био је познат роду своме по загонетци очију својих, јер оне беху сличне сунцу: до свих допираху зраци светлости, али не и цела суштина. Али се онда одједном лишисмо и Стефана и сунца. Немамо више њега као главу која управља, главу изабраницима светлости, јер та глава умре на месту званом Главица. Плачи, оплакуј опет Бели Граде (Београде) своју потамнелост, јер вођа народа твога као цвет прецвета
