тела много се бринуо његов главни војвода. О честитога војништва овога честитога господара! Приликом овог тужног погреба, од превелике туге ни жене нису гледале децу, нити своје домове, нити ишта друго од својега. Исто тако, ни они који су преносили деспота нису гледали на то што је ту негде близу била исмаилћанска војска, јер нису свој живот рачунали ни у шта, само да би жаљенога господара положили на место где је био заповедио. А присутни на том погребу какве ли све тужне и жалосне гласове нису могли тада чути! Људи су од бола своја лица гребали и власи чупали, и сви су своје светле хаљине изменили на тамне. Јер место многосветле одежде у вретишта се облачише, па још, узимајући неку изношену иночку хаљину, цепали су је на делове и стављали их на себе, тако да све необично буде и у измењеном обличју и изгледу. А и својим коњима људи гриве резаху, и остало много шта чињаху. Деспотове пак слуге угарски витезови, избезумљеним гласовима викали су: Коме ћеш нас сада послати? Шта смо сагрешили држави твојој да нас овако наједном одгониш? Где ћемо наћи твоје славе, и красоте, и многобројних дарова? Од сада се лишисмо сладости и красоте овога света! А и многочасна и светла господа, коју је он до тада ванредно поштовао, сваки је од њих лично пројављивао свој бол и горчину. Када је затим вршено опело, па када је свештеник или ђакон узглашавао: „Још се молимо за блажен спомен незаборавног господина Стефана Деспота“, онда су сви падали као у неку избезумљеност. А неки од ту присутних велможа, чупајући власи браде своје, викаху: Не иноче! нипошто не треба рећи да је он умро! На то би сви заједно из дубине срца као лавови рикнули и учинили ваистину велики плач, нови Израиљћани новоме Израиљу. Тада због краткоће времена брзо га спремише и положише, ту у цркви у Ресави, с десне стране уласка у храм. И у град Београд истовремено се вратише, а и многи други дођоше, пошто је на све стране било јављено шта се догодило, тако да су сви бежали у градове и на острва“. „На онима пак који су били у Београду, изненада се видела чудна промена. Сви заменише светле хаљине на црне, а тако исто и жене и деца, па саставивши као зборове, долажаху пред дивни двор благочестивог деспота. Други од тих зборова у граду чекаху, а неки опет пред градом. Затим долажаху пратиоци деспотови, слуге са коњима и вратари, и сви остали по реду. И ко може исказати све оне дирљиве гласове, када је сваки од тих зборова наилазио, или када је улазио у град и долазио у унутрашњост града до оних који су јављали тужне гласове благочестивој госпођи и свежељеној сестри деспотовој Оливери (оној која беше странствовала за избављење отачаства свога и била по Богу посредница као она древна Јестира). А од жалости за деспотом овде се у граду многи и од изабраних његових као избезумише, и запањени гледаху ка небу, крајње изнемогли од жалости, те их они око њих поливаху водом. А изнад града и унутра у самом седмоврхом граду, ваздух се испуњаваше сталним погребним песмама оних који одлазе и долазе. А тако је слично било и у свима градовима и крајевима. Које пак од дирљивих ридања из давнина да упоредимо са овим овде садашњим? „Јер претвори Бог твоје празнике у плач“, рече пророк Амос (Амос 8, 10). „Слушах, вели Јеремија, Јефрема где рида; казни ме Бог и казних се“ (38, 18). Можемо навести и онај плач и вапај за Мојсијем, када се вратише сви народи са великим плачем, вратише се и старци од горе Навав са великим ридањем, и Елеазар са јецањем. И тада сви заједно ридаху непрестано тридесет дана (5. Мој. 34, 8). И говораху: Оставио си нас, угодниче Божји! Зашто си нас
