и отпаде. Заједно са тобом плаче и рида и земља, што мора да прими у себе онога кога се није надала тако брзо примити. Јер овај дивни и моћни деспот, који засија у наше дане, није био пуштен да се приближи ни педесетој години живота, ни четрдесетој години владавине, него њему, који беше велик и печат хришћана, њему кругове живота и смрти управи Онај Који мудро свим управља, Који престављење деспотово доведе у шест хиљада и девет стотина тридесет пету годину (то јест у 1427. г.). А то беше такво време које би слично ономе времену, за које је речено: „Ево, овде је страх и туга велика по васељени“. „Но, ипак, дошавши до краја овог Житија Светог Деспота Стефана као до неког тихог пристаништа, окуражимо се од малаксалости и туге за њим и ускликнимо му овако: Радуј се, добри извршитељу божанских заповести! Радуј се, светли владаоче земаљским царством и наследниче небескога! Радуј се, страшна и муњевита стрело непокорнима! Радуј се, слатко послушање добропокорнима! Радуј се, у саветима кротки Давиде! Радуј се, у мудрим пословима и делима нови Соломоне! Радуј се, неизрециви тајниче милостиње! Радуј се, позната великодаровита и отворена десницо! Радуј се, добри украситељу божанских храмова! Радуј се, светли украсе царских домова! Радуј се, који си све најлепше људско у себи сабрао! Радуј се, украсе владара, деспоте Стефане! Слава Ономе Који те је дао у последња времена као похвалу хришћанима! Слава Богу нашем, Који чини велика и дивна дела, Који из рода у род пројављује многоизбране светилнике, да се у последњим покољењима јаве неисказана и дивна дела Бога нашега, Коме нека је слава кроза све векове. Амин“. Свето тело Св. Стефана деспота Српског, би положено, као што је већ речено, у припрати храма његове задужбине манастира Манасије. Оно тамо почиваше и 1597. године, као што се види из писма монаха Дамњана и Павла из Србије, упућеног те године папи Клименту, у коме, поред осталог, они наводе да је Стефаново „свето тело у Ресави“. Манастир пак Ресава много пута је пљачкан и паљен од Турака, а припрата цркве је једном била и потпуно разрушена од стране Аустријанаца. Зато је данас гробница Св. Стефана празна.* Но побожан народ од почетка до данас долази на његов свети гроб у Манасију и ту полаже своје болеснике ради добијања оздрављења, која и бивају по мери вере свакога. Не дуго после смрти Светог деспота Стефана почео се празновати дан његовог светог спомена, а његово име као светога унето је већ у 16. веку у српске, руске и чешке Месецослове. Патријарх Српски Димитрије поново је озваничио увршћење Св. Стефана Лазаревића, деспота Српског, у календар 1927. године. И тако се Св. деспот Стефан Високи прославља у Сабору свих Српских Светитеља. Неко време по смрти Св. деспота Стефана, његов властелин Ђурађ Зубровић, у чијој је области Свети деспот преминуо, подигао је на месту престављења деспотовог споменкамен, у висини од око 2. метра, од белог углачаног мрамора. Овај камен и данас постоји и налази се у порти цркве у засеоку Црквине (раније званом Дрвенглава), између села Марковца, Стојника и Међулужја, у околини Младеновца. На том камену стоји овакав запис из тога доба: „Ја Деспот Стефан, син Светога кнеза Лазара, и по престављењу тога милошћу Божјом бих господин свим Србима и Подунављу и Посављу и делу Угарске земље и Босанске а још и Поморју Зетском. И у богоданој ми власти
