оставио, изабрани вођо? Тако и ти, деспоте, оставио си и ти нас, вођо новог Израиља. Овако и Данила и Три Младића провођаше Израиљ у ропство неисказаним ридањем и великим јецањем. И не само да су деспота жалили сви они којима је владао, него још и више: и Света Гора, и с њом Царствујући Град (Цариград), и сваки град и крај у васељени, где год се чуло за деспотову смрт, тако да су се Исмаиљћани чудили. А и од њих су многи истински плакали за њим“. „А када је пристигао благочестиви господин Ђурађ из Зете, и њега исто тако сличним ридањем дочекаше, па док су га војни пукови сретали и очекивали, ваздух се плачем и кукањем испуњавао. Но када он стиже у град већ се осети као неко олакшање. Јер до његовог доласка многи већ очекиваху сваку смрт и пљачку од Турака. А када он дође тада се тек и унутрашња кула отвори њему, а пре тога је не хте отворити онај који је чувао. У цркви пак када уђе, Ђурађ не узиђе на по обичају прострто владарско место, и када се служба Божја заврши он не даде да му се произнесу владарска славља и многољетствија, него се уместо овога чуо вапај и ридање у ваздуху. А када је са свима био затим у царским дворима, и када су му приступили сви који су били постављени од пређашњег владара на службе, они му предадоше сваки свој жезал власти, а он опет, силно плачући, свакоме поврати натраг његов чин и достојанство.“ Даље казује Константин Философ како пред смрт светог деспота Стефана беху настали чудни знаци и појаве у Београду, који наговештаваху смрт деспотову и пропаст за Србе престолног Београда: „И заиста, могло се са Јеремијом пророком оплакивати опустошење Новога Сиона. Јер ваистину, где се наједанпут деде све оно светло и красно што је било унутра и напољу? Где се дедоше кола оних који играју? Где су црквена сабрања и скупови? Где су саборне светковине и молитвене литије по околним местима? Све наједанпут постаде мрзост запушћења, све се измени, све постаде као да га и нема, све се испуни горчином. А често се догађаху и неке нове и неуобичајене ствари, и видело се оно што се пре овога само у сновиђењима претсказивало. Наиме: са запада дође као неки стари и покисао орао и прелеташе у граду са куле на кулу, и освајаше их. Друго знамење које се догоди беше ово: Када је увече дошла дубока ноћ, а ми нисмо спавали, тада, истине ми Христове, долажаше са запада као трубни глас с оне стране реке Саве, и постепено се уздизаше док није изгледао да је на средини Саве. Затим се тај трубни глас чуо пред највишом кулом, и онда по целом граду од врата до врата. Ово пак није брзо прошло, него је потрајало два или три часа, тако да нам је изгледало као да долази сам деспот Стефан (мада он никада није долазио са западне стране). Или се пак чинило да је то нека војска, тако да смо изишли да видимо шта се догађа, и чак смо ватру запалили. А догоди се још и овај чудесни призор: из Велике градске цркве (Митрополије) подигле су се у ваздух часне Иконе, и то по реду који ће бити приликом Другог Доласка Христовог, то јест: Царица Владичица и Јован Претеча са сваке стране иконе Спаситељеве, а затим су биле иконе Дванаесторице Апостола, по шест са сваке стране. Ми смо мислили да је то у славу и у посету овога града. Међутим, то беше, авај мени! у часу смрти деспотове.“ „А догодило се и ово пре престављења истоименог Стефана: у седамнаести дан тога истог месеца (јула) ваздух је с неба пустио као неке варнице на град, које се и паљаху и опет гашаху. А пре овога беше се подигла страшна олуја која поскида црквене кровове у
