Житије Светог и благоверног Стефана Високог, Деспота Српског

Светом Василију Великом (који у тим годинама премину), пошто му беше у многоме сличан у свом живљењу и делању, мада сваки у своме реду и чину. Јер као и Св. Василије, и Стефан беше љубитељ чистоте, целомудрија, подвига милостиње и молитве, и опет љубитељ читања божанских књига, богопознања и премудрости. Исто тако, као што Василије беше неустрашиви борац за Цркву Православну и мудро руковођаше лађом њеном, пловећи по бурном мору ондашњих прилика и искушења, стално између Сциле и Харибде, тако и овај богомдани владар христоименог народа свога и стуб и тврђава свих правоверних и православних, са Василијевом мудрошћу и разборитошћу вођаше брод Српске хришћанске државе у временима мутним и тешким за људе своје и народ свој. Блажена пак кончина христољупца овог би оваква. Док се он враћаше из Сребренице и гледаше по својој земљи где да подигне још једну цркву, изненада му јавише вест да је султан Мурат II кренуо из Видина уз Дунав, победио Угаре и заузео им једно острво. Деспот зато похита Београду преко својих градова Белог Поља и Сребренице под Рудником. Када прође Сребреницу и би близу села Дрвенглаве и Стојника, „на месту званом Главица“, у близини данашњег Младеновца, изненада се разболе од срца и у миру предаде дух свој Господу, 19. јула 1427. године око 11. сати пре подне. Чесно и свето би погребен у својој задужбини манастиру Ресави, и од читавог народа Српског достојно оплакан и ожаљен. Константин Философ писац Житија, овако описује деспотову кончину и свеопшту тугу и плач Српског народа за својим милим и светим господарем. „Блажени Стефан, вели он, обилажаше земљу да би подигао још један божански храм. И одатле чу да је то острво угарско заузето, и крену ка Београду. Када би на месту званом Главица, обедова па изиђе мало да лови. И док је још ловио, узе крагуја на руку своју. Но када га узе, не ношаше га како треба. Затим се поче повијати час на једну час на другу страну, тако да хтеде пасти с коња, те га пратиоци прихватише с обе стране, и поведоше до боравишта. А када га спустише под шатор, он мирно лежаше, а то беше свима дирљив призор, и само испусти један глас: „По Ђурђа, по Ђурђа!“28 И тако ништа није разговарао до ујутро, када и дух свој предаде Господу. А престави се у години 1427, у 19. дан месеца јула, у суботу, у пети час дана. У време када је са коња био скинут, би у граду наједанпут такав гром, изненада и страшан какав никада нисмо чули. Од тога часа и тама би у целом том крају да смо мислили да је већ ноћ, и она се тек у залазак сунца мало просветлила. А ово је међутим било у подне“. „Када се пак, прича даље Константин, ово овако зби, тј. изненадна деспотова смрт, каква се тада жалост није чула у Српској земљи? Јер од жалости за светим деспотом људи су падали лицем на земљу, и крв је лила из њих, или се нешто друго слично дешавало. Они нису ридали за њим само као за својим господарем, него и као за оцем, са љубављу дужном. Затим су одмах послали по Ђурђа (који беше у Зети), а сами узеше деспота и ношаху га ка гробници коју он сам начини себи у Ресави. А о преносу његовог