благослови Ђурђа на господство, говорећи: „Од сада овога познајте господином место мене“. Затим учини и молитву над њиме са полагањем руку, и све њих закле да ће му бити верни, а прокле оне који би устали против њега. Затим закле и њега самога да неће презрети науку његову, „но како сам ја сам о свему мислио, тако чини и ти. И да наградиш све који су ми послужили, којима ја не успех дати награду“. И много га ту поучи о побожности (тј. о правој вери), и о заповестима. Зато се од тада много верније покораваху млади своме господину, него раније. А онда благочестиви, оздравивши од оне болести, ходаше чинећи добро“. И заиста, куда год иђаше, свети деспот само „добро чињаше“, јер имађаше милостиво срце и „јавно веледарежљиву отворену десницу“ као „неизрециви тајник милостиње“. Но по недокучивим судовима Божјим би допуштено да он по људској слабости адамовске природе падне у један тежак грех. А то би овако. Док борављаше као и обично у Београду, изненада му једнога дана (с почетка 1427. године) стиже вест из рудника Сребренице у Босни да су се тамо неки „немирни духови“ побунили, и у тој буни убили деспотом постављеног надзорника рудника, младића Владислава, и бацили га са врха палате. Ова вест необично разгњеви деспота, и због убиства невиног младића, и због тога што, ако је и било неке неправде, требало је обратити се њему и његовом праведном суду. Јер он беше свагда правдољубац и сваку ствар тачно испитиваше и праведно свакоме расподељиваше. Чим чу дакле за ово недело, појури брзо тамо с нешто војске, и похватавши кривце за то дело веома строго их покажњава. Но у превеликом гњеву том, који правде Божје не чини, он у брзини казни и неке невине људе. А казна беше у томе што им одсецаху руке или ноге. Када пак виде деспот шта учини, побуни се савест у њему, и он се стаде горко кајати и многе сузе проливати. А покајање његово беше тако силно и искрено, да је у многе дане Великог Поста, који тада беше, често плакао и нарицао. И то не само тајно у дому своме, него и јавно у цркви пред свима, чему би сведок сва црквена пуноћа народа. И никако се не усуђиваше да приступи страшним Тајнама Христовим, јер говораше да је недостојан и ридајући излажашеиз храма. „А беше Велики Четвртак, прича о томе животописац Константин, када се поје у служби она песма „Вечери Твојеја тајнија, днес, Сине Божиј, причастника мја прими“ (то јест: „Прими ме данас, Спаситељу, за причесника Тајне Вечере Твоје“). А он, не могавши се уздржати, поче ридати горко. Па изишавши из храма, плакаше много из дубине душе. Затим умивши лице своје, уђе опет. И опет поче силно плакати… Јер се сећаше онога што се догодило, и не могући се уздржати пред другима гласно ридаше. И од тога момента, ко сиромашнима пространије отвараше десницу? И ко од њега већма себе сама осуђиваше? А због кривице своје вапијаше: „Нисам достојан, и као недостојан нећу да се дотакнем Тела и Крви Господње, јер ко то чини осуду сам себи једе и пије, по речи Апостола“ (1. Кор. 11, 29). Такво ето би покајање светог деспота, и тако се смираваше за грех свој пред Богом и људима, што нимало није лако владарима. Уз то још он се реши да за веће окајање овог греха свог подигне још један божанствени храм, но Бог му и саму жељу прими и намеру целива, док само остварење би спречено скором смрћу његовом. Утом се приближи и време блаженог пресељења Стефановог у царство боље и непролазно. Њему тада беше тек четрдесет девет година, те се свети и у томе уподоби
