Житије Светог и благоверног Стефана Високог, Деспота Српског

види из његове повеље манастиру Лаври Св. Атанасија на Атону (изданој 20. јануара 1427. године), којом одређује том манастиру обилан годишњи прилог у новцу и прилаже два велика позлаћена свећњака, молећи оце манастирске да или кад умре моле се за његову душу, или, ако би „по допуштењу Божјем због грехова својих“ био прогнан, да му тамо буде „у туђој земљи смрт и гроб“. Нови султан Мурат не беше задовољан деспотовим честим одласцима у Угарску, јер многи клеветаху деспота да он тамо нешто спрема. Зато султан крете са војском својом ближе Србији (у лето 1425. г.), па посла деспоту свога посланика „да сазна у чему је истина“. Деспот, који тада преговараше у Угарској о томе да после њега сви његови поседи у Угарској остану у наслеђе и његовом наследнику Ђурђу, одмах се врати кући, но због болести не прими посланика султановог, него му само посла дарове за султана. Ово разљути султана Мурата и он са војском крете на деспотову земљу, заузе на силу Нишку тврђаву и пође према граду Крушевцу. Деспот се не уплаши тога, него са војском стиже у Крушевац и би готов да се супротстави Мурату. Но пошто најпре поведоше преговоре, Мурат пристаде да се повуче на своје старе границе у Бугарској. Ово пак би опомена деспоту да се са овим Муратом мора бити опрезан. Док деспот беше у Крушевцу, Босанци беху устали против њега и хтедоше му узети рудник Сребреницу. Тада деспот, „узевши војску коју беше спремио против Турака, пође одмах на Босну. И када деспот изненада стиже на реку звану Дрина, за коју Босанци мишљаху да се не може прећи, он брзо пређе реку, а Босанци видевши то оставише све своје станове и побегоше са својим краљем (Твртком II). А остаде и праћка њихова (тј. топ), звана Хумка, и са њом још друге две. Деспот заповеди да велику праћку носе у Београд, а остале две у Сребреницу. Пошавши даље у босанске крајеве, деспот гоњаше краља њиховог, који, затворен у једном од тврдих градова, посла посланике своје и мољаше деспота да изиђе. Деспот се поврати натраг својима, и прохођаше земљу чинећи добро“. Као што је већ споменуто, свети деспот се беше теже разболео од ногу и зато поче размишљати о својој смрти и о обезбеђењу земље после њега. Требало је обезбедити наслеђе престола сестрићу Ђурђу, и не само престола него и свих области и градова. Нарочито је било потребно учинити све да Ђурађ наследи многе поседе Стефанове које имађаше у угарским странама.27 Зато он отиде опет у Угарску (маја месеца 1426. године) и тамо са краљем Сигисмундом склопи уговор о томе на сабору у граду Тату. После тога деспот се врати у Србију и одмах сазва велики сабор све српске господе у шумадијском месту Сребреници (код Страгара под Рудником, 1426. године). На том сабору он објави свима, у присуству и свјатјејшег патријарха Српског и свих архијереја и великаша, да за свога наследника оставља сестрића му Ђурђа Бранковића. О свему томе нам овако говори животописац Константин Философ: „Благочестивога деспота Стефана постиже болест ногу од које поодавно страдаше. Зато, побојавши се смрти, посла по свога сестрића господина Ђурђа да дође у место звано Сребреница. Ту сабра са патријархом сабор чесних архијереја и благородних, својих власти и свих избраних. На овом сабору