поштован и уважаван због многобројних својих врлина и владалачке мудрости и праведности. У ово време деспотова се владавина прошири и на српске крајеве Зете и Приморја, где владаше син његове сестре Јелене, Балша III. А то би овако. На деспотов двор у Београду дође деспоту у посету овај његов сестрић Балша. То пак би по Промислу Божјем, јер Балша, одавно болестан, унапред предвидевши смрт своју, дође свом ујаку и умре на његовим светим рукама. Земљу пак своју он остави ујаку у наслеђе, као и старање о своје три нејаке кћери. Деспот са сваком жалошћу и достојном чашћу погребе тело свога сестрића и о свему извести мајку његову Јелену, своју сестру, која се у то време беше преудала за босанског великаша Сандаља Хранића. После тога, улучивши згодно време, деспот крете са својом војском и сестрићем Ђурђем у Зетске крајеве да преузме наслеђе и власт над том земљом. На путу кроз Зету и Приморје народ га је радосно дочекивао и поздрављао као свога господара „знајући његову моћну и великодаровиту десницу“. Пошто у тим крајевима Србима доста пакостише Млечићи, деспот са војском опседе град Скадар на Бојани, који они држаху, те Млечићи бише принуђени да склопе мир са деспотом (августа 1423. г.). По томе миру они задржаше град Скадар, а он доби градове Дриваст, Бар и Будву, као и племена Црнојевиће и Паштровиће. На тај начин, сво Приморје, од Боке до ушћа Бојане, припадаше деспоту Стефану, где беху многи манастири и цркве, као што су: манастир Св. Арханђела на Превлаци у Тиватском заливу, манастир Прасквица са црквама Св. Тројице и Св. Николе, Богородичин манастир Подластва у Грбљу, стари манастир Св. Срђа на Бојани и Светог Николе на њеном ушћу, и многи други. Док свети деспот борављаше у Зети, на његовом двору у Београду разболе се и умре последњи бугарски цар Константин, који као изгнаник живљаше код деспота. Њега благочестиви Стефан веома љубљаше и зато га „оплакиваше као приснога брата, и многе милостиње раздаде за душу његову“. Јер знађаше свети угодник Божји да смо сви ми путници и изгнаници на земљи. Негде опет у ово доба изненада умре у Једрену турски султан Мехмед I, са којим деспот беше у миру. На турски престо после њега ступи његов млади син Мурат II (1421–1451. г.). Неки пак уместо овога беху прогласили за султана некаквога Мустафу. Овај Мустафа упути посланство деспоту Стефану тобоже „да му буде друг“, но мудри и искусни деспот на то не хтеде обратити пажњу, јер његов чисти карактер и озбиљност не дозвољаваше му друговање са таквима. Он зато посла Мустафине посланике право султану Мурату. Овај му на томе веома захвали, и узврати му богатим даровима. Не дуго после тога султан Мурат опседаше Цариград (1423. г.). Тешко болестан и већ на самрти грчки цар Манојло II посла сина свога Јована VIII (који је затим владао од 1425– 1448. г.) у Европу ради тражења помоћи од западних. На то западни осташе равнодушни и мирно гледаху како се Византија мученички бори да одоли турским опсадама и освајању. А деси се тако да се благочестиви деспот срете са овим Јованом у Будиму, где беше ишао неким послом. Стефан и Јован беху и неки даљни рођаци, преко својих мајки, пореклом од Немањића. Али Стефан тада беше већ болестан од ногу и не могаше помоћи своме рођаку и брату по вери православној. Он осећаше да се његов крај приближава, и не само његов него и крај слободних држава Српске и Грчке. То се
