брата Вука. Овај устаде и побуни се против свог старијег брата и боговенчаног господара, тражећи од њега половину земље и градова. Он штавише одбегну тадашњем турском султану Сулејману, иштући од њега војску против Стефана. За собом он повуче и сестриће своје Бранковиће, те и они устадоше противу ујака свога деспота. Ово би по смрти блажене им мајке, која једном раније већ исправљаше сличан грех Вуков. Но мајка више не беше на земљи, те свету душу деспотову притиште туга и невоља. Јер он говораше у себи: како да изиђем у борбу са братом својим? Како, побеђујући га, нећу ли бити крив за проливање братске крви? Ту превелику деспотову тугу описа и његов животописац Константин, а и сам деспот је делом исказа у свом познатом „Слову љубве“. Ево најпре шта о томе пише Константин: „А тада по одласку онога напред реченог посредника (тј. по смрти Св. Милице), беше мир и сигурност; но не мироваше онај који је Каина подигао против брата му Авеља (тј. ђаво), иако му није био учинио никакву неправду. Тај исти подиже и овде напред реченога Вука те измоли од цара турског мноштво војника, такорећи све силе његове. Цар Сулејман беше тада заузео и источне крајеве, а Вук му дође и рече: „Ударићу на мога брата Стефана, да или ми даде половину отачаске земље и градова, којима ћу царству твоме служити, или ћу земљу опленити и сатрти је“. И молбу његову ову Сулејман најбрже испуни. И посла са њиме онога који је од почетка био проливач хришћанске крви, који је истоимени са Исмаилћанима у ратовима, који је и у великој битци на реци званој Марица био виновник проливања крви (то је био војсковођа Арванез), а посла и друге изабране војводе. И они дакле дођоше. Но деспот Стефан није хтео да благочестиво стадо, које Господ ослободи од ропства, опет преда у ропство да се растргне. И шта је било после овога? Прођоше они сву Српску земљу, као дивље звери пленећи, секући, уништавајући. Порушише и неке градове, и што најнезгодније беше то је што бој не беше са варварима, него бој који се не може лако борити, бој са једноплеменима. Јер ако и беше множина оних који су дошли, но деспот много пута сатираше и ужасаваше њихова срца. Али, шта још треба да кажем? Деспот се бојаше да не пострада слично Давиду, који проклињаше пределе Гелвујске да не падне дажд на ове ни роса (2. Цар. 1, 4), зато што се ту пролила крв Јонатанова. И тако, побеђујући га (Вука), не затезаше узде, да не буде крив због братске крви. А овај по други пут дође са више њих, тако да се могла рећи пророчка реч: „Боже, дођоше народи на наслеђе Твоје, оскврнише цркву Твоју свету“ (Пс. 78, 1). А пошто се побоја нападаја (братског), благочестиви деспот Стефан не изиђе против. Вук беше привукао и неку властелу, а још мало изабраних беше остало непревртљивих, који известише деспота да су и писма добили од Вука, у којима им с једне стране дарове и многа блага обећаваше, а с друге стране претњама их страшаше. Деспот пак, држећи братово писмо, горко плакаше, и павши пред икону Спаситељеву, говораше: „Види, Христе мој, јер Ти знаш како се неправедно договарају против мене, и слуге моје издају ме, као некада Твој ученик Јуда. Сачувај их зато све до конца, оне које си малобројне оставио са мном“. И још многе друге сличне речи умиљења и молитве говораше из дубине срца. А ово беше у великом граду Београду, у унутрашњем његовом дому. А они (Вук и Турци) прошавши опет још више крајева, дођоше чак и близу Београда и велико мноштво попленише и сву земљу упропастише. А када деспот виде где се догађа зло које не пролази, пристаде и раздели
