Житије Светог и благоверног Стефана Високог, Деспота Српског

освећење храма било на Духове 1418. године, од стране Српског патријарха Кирила (1407–1419. г.). Деспот је подигао своју задужбину у Ресави као проширену и увећану Раваницу, коју подиже отац му Свети Лазар. Ресавски храм украшен је изнутра најлепшим фрескама и иконама, а споља је ограђен и утврђен каменим градом- тврђавом са 11 високих кула. Благоверни деспот Српски подигао је овај манастир монасима пре свега за богоугодно молчаније и молитвено тиховање и да се у храму његовом „врши чин Богом изабране Вечере Господње“, то јест Св. Евхаристија или Литургија, којом се спасава сва твар и сав род људски. Али књигољубиви и мудрољубиви деспот створио је на том истом светом месту и познату ресавску преписивачку школу, где су учени монаси преписивачи исписивали божанствене књиге за просвећивање деспотовог народа, јер је деспот желео да „премудрошћу књига украшава нарави, и благодаћу њиховом да душе просвећује и ка богопознању привлачи“. Такав беше овај богољубиви и човекољубиви владар Српски, да жељаше да „живот у целој земљи његовој буде заиста као Црква Божија, а не као што живе остали народи скотски и против природе“. Такав пак живот достиже се само кроз храмове и школе Божје, када се слави живи и истинити Бог и изучава права и спасоносна наука Господња. Зато свети деспот подизаше храмове и школе. Видећи овакву побожност и црквољубље свога господара, на њега су се одмах почели угледати и сви његови благородни великаши. Зато су многи од њих стали дизати цркве и манастире широм деспотовине. Јер као и у доба светих Немањића, тако и сада у доба светих Лазаревића, од свих беше упражњавана света врлина задужбинарства. Тако, у време овог благочестивог деспота Српског Стефана, на његов потстрек и уз његову изобилну помоћ, бише саграђени и иконописани ови свети манастири и цркве: манастир Копорин, храм Св. Стефана, монашка задужбина уз ктиторско учешће и светог деспота; манастир Руденица код Крушевца, подигнут од властелина Вукашина и жене му Вукосаве, а ктитор му је и деспот Стефан са братом Вуком; манастир Јошаница код Јагодине, храм Св. Николе, задужбина породице једног деспотовог властелина; манастир Сисојевац код Раванице, храм Преображења, задужбина духовника Сисоја Синаита, а ктитор му је и деспот Стефан са својом мајком; Богородичин манастир у селу Радошину близу Ресаве, задужбина деспотовог војводе Радослава Михаљевића; црква Св. Николе у Рамаћи под Рудником, задужбина једног деспотовог племића. Најзад, чувени манастир Каленић у Левчу, храм Ваведења Пресвете Богородице, задужбина деспотова и његовог протодовијара Богдана са женом му Милицом и братом Петром. Подигнут је 1413. године и дивно иконописан од иконописца Радослава. Но поред ових набројаних, подигнути су тада и још многи други манастири и цркве,25 тако да је деспотова Србија у то време, заједно са старим манастирима и црквама, имала преко две хиљаде храмова Божјих и „станова“ молитве и подвига. Но као обично свуда, тако би и овде. Лукави завидљивац и добромрзац ђаво завиђаше светом богоугоднику и христољупцу Стефану и зато на њега подиже његовог рођеног