на лицу земље и поставио вас као велика и силна господара, и обдарио вас узвишеним и великорасним разумом од којег су велика светлост и зраци као сунца по свему свету; прослављен је пред царевима и господарима земаљским ваш разум и правда“. Но треба да нешто кажемо и о деспотовом помагању и подизању цркава и манастира Божјих по својој земљи и широм Православља. О томе је већ нешто споменуто напред, но ова потоња дела светог деспота превазилазе она прва. Јер, осим ранијег обнављања манастира Дечана и прилога светогорским манастирима Хиландару и Св. Пантелејмону, свети деспот је сада, као слободни и самодржавни владар, више старих манастира богато даривао и још више нових подигао и саградио. Тако је он повељом својом даривао манастир Милешево (1405. г.), где је био гроб са св. моштима Светога Саве, па опет манастир Хиландар у Светој Гори (повељом из 1404–5. г.), и затим још два манастира у Влашкој земљи (Румунији), манастир Тисман и Водицу. Оснивач ових манастира био је познати српски јеромонах („поп“) Никодим Грчић, велики пријатељ Стефановог оца Св. Лазара, чијом су помоћи и прилозима ови манастири и саграђени. Стефан је сада богато обдарио ове манастире и споменутог им игумана Никодима, и све је то потврдио својом владарском повељом (из 1405–6. г.), која почиње овим речима: „А када благоизволи Бог посетити људе Своје, које од тесноће на пространство и од немоћи у силу и од туге на весеље преводећи, преведе и мене по Својој благости од потчињености на слободу, и од мањег престола на највиши“. Пре овога времена Стефанова мајка Милица беше подигла своју задужбину манастир Љубостињу, где је сада као игуманија Евгенија живела са Ефимијом и осталим преподобним монахињама. Но пошто Љубостињска црква не беше још живописана, тј. иконама и фрескама украшена, то сада, уз помоћ сина јој и деспота, Љубостиња би сва божански украшена вештом руком јеромонаха Макарија из Прилепа. То би пред саму смрт преподобне матере Евгеније (између 1402–5. г.), која се затим ускоро пресели ка Господу (11. новембра 1405. године), примивши пред блажено престављење своје велику схиму са именом Ефросинија. Ускоро за њом упокоји се у Господу и „друга мати“ Стефанова, монахиња Ефимија, примивши и она великосхимнички образ са именом Евпраксија. Но највећу љубав и ревност за Цркву Божју и манастире показа свети деспот при грађењу своје велике и славне задужбине манастира Ресаве. Он свагда имађаше велику љубав према монашком чину и лику, а и сам живљаше такорећи монашким начином живота. Иако беше ожењен (у ово време он беше довео своју вереницу Јелену у Србију, и пошто ступише у брак, она поживевши мало пресели се скоро ка Господу), христољубиви Стефан жељаше да стално буде у друштву са монасима, било да му они долазе на двор и разговарају с њим о душевном спасењу и животу по Богу, било да он одлази к њима у усамљена места и подвизавалишта њихова да се наслађује њиховим гледањем и слушањем. Имајући пак у својој деспотовини „много монаха који непрестано певају и славе Бога у Тројици“, он одлучи да им устроји једну велику и безбедну обитељ - „жељени стан за ћутање“. Тако и би саграђена славна деспотова задужбина Ресава, о чему овако говори животописац Константин: „Треба да споменемо опет и други град, који има сличност и стазу ка вишњем Јерусалиму. Стефан жељаше да говори са пустињацима и ненасито се настањиваше са
