Житије Светог и благоверног Стефана Високог, Деспота Српског

Св. апостола и еванђелиста Луке.20 Митрополит Београдски тада беше познати сарадник деспотов Исидор; и он са светом мајком деспотовом, преподобном Евгенијом, пренесе и положи у ову обновљену цркву чудотворне мошти Св. Петке - Параскеве, које је света кнегиња била донела из Трнова. Касније мало, око 1417. године, деспот ће Светој Петки подићи у доњем граду нову цркву и у њу ће пренети њене свете и чудотворне мошти.21 Осим ових цркава у Београду је постојала још и црква Ружица, а и једна мала капелица у самом двору деспотовом, где се побожни владар Српски редовно молио пред иконама Христа Спаса и Пречисте Богоматере. У граду је било и римокатоличких становника, и они су у доњем граду имали своју цркву, а ван градских зидина била је црква дубровачких трговаца. Православни деспот Српски, иако беше „стуб Православља“ и „веома Православљем просија“, није попут папа и владара латинских прогањао у својој земљи оне који нису били његове вере. Он је само контролисао делатност римокатолика у Српској православној земљи својој и строго им забрањивао ширење латинске вере и уније, као што смо то видели у његовом наведеном новобрдском закону. Осим тога, у новој престоници деспотовој Београду био је створен и центар културе и писмености за Српски народ. У деспотову земљу стекли су се у ово време најписменији људи, монаси и мирјани, из грчких, бугарских и српских крајева који су били освојени од Турака, и то не само због слободе у деспотовој земљи, него и због високе образованости и духовне просвећености самога деспота. У Београду је под деспотовим надзором створена најбоља школа словенског и српског језика и писмености, а уз то и школа преводилаца и преписивача црквених, богословских, историјских и философских дела. Но и ван своје престонице Београда деспот ће ускоро створити још један нови духовни и културни центар у својој земљи, а то је манастир Манасија у Ресави, као што ћемо мало даље видети. Но осим Београда и Ресаве били су и други слични духовни центри „у дане овога благочестивога и благовернога и Богомвенчанога господина све Српске и Приморске земље и многих делова Угарске и Босанске земље, мудрога и милога и славнога деспота Стефана“.22 Овај мудри, правдољубиви и богољубиви владар Српски Стефан није само уредио живот у својој престоници Београду, него и по осталим градовима и областима своје земље. Већ смо споменули како његов биограф вели да, кад се деспот ослободи турског јарма и врати се у своју земљу слободан, тада у деспотовини „свака непобожност би згажена“ и „правда процвета и плод донесе“ свуда и на сваком месту. Јер свети деспот

20 Пред овом чудотворном иконом Пресвете Богородице молила се и поклонила се краљица Симонида, супруга Св. краља Милутина, када је 1315. г. дошла у Београд у госте своме деверу краљу Драгутину.