„Ко ће исказати тада неисказану радост када је земља, дотле запустела, сада опет примила таквог пастира! Стефан, огњем дишући као муња сијаше грмећи, смућујући непокорне. И свака непобожност би згажена и преплашена; одсекоше се руке оних који су чинили неправду и зло, а правда је процветала и плод доносила. Не изгоњаше брзи спорога, нити богати убогога, нити је моћни отимао поседе ближњих, нити је вихорио мач силних, нити се крв праведника проливала, нити је било злог и глупог говора, нити лагања против начелника, нити презирања преславних по чину, нити ишта друго слично. И шта је све по савету цара умирио! Или, ако ко невером својом изгуби, или неслужбом, или којим год начином постаде сиромах, такве деспот постављаше на прво достојанство и поштовање, па макар да су били у бедним приликама, да се ниучему не лише места отачаскога или дедовскога или прадедовскога. Јер по саветима божанственим говораше о онима који су сагрешили, да не треба да буду двапут кажњени. А онога који није сагрешио ништа, соломонски волећи поштоваше. Деспот беше од почетка такорећи подигао један диван врт: једне као начелнике над пословима, друге као чуваре, тј. гарду, и они му беху најближи чин. Даље беше други, па трећи чин и ред, с тим да ови беху у заједници са другима, а други са првима, такорећи по анђелском чину и поретку, као што то слика Дионисије Ареопагит. Јер и Бог по својој слици уручи људима државну власт. А у пословима дома царског, множина ових беше у сваком чину, тако да их буде довољно у свако време, да их има на претек. А сви са страхом беху као анђели гледани очима оних који долазе и удивљени побожношћу, и сви су се један према другом понашали са добрим редом и добрим стидом. Нарочито пак они унутрашњи чинови који су били оком деспотовим надгледани, одређени и осијавани. Вика, или лупање ногама, или смех, или неспретна одећа није се смела ни споменути, јер сви беху обучени у светле одеће, које је раздавао сам деспот. А царске палате сијаху у сваком царском сјају и поретку. Сви гледаху на деспота са страхопоштовањем. А треба и ово да се зна, да нико није могао сагледати очију његових, чак ни они највећи. И то не говоримо само ми, него то сведоче и сви они који су то искусили. А ко се и зарицао да ће их угледати, никако се није могао тога удостојити. Но још чудније од тога је ово: у таквој владавини ко кадгод избеже од женске љубави и од музике и свирке? А овај благочестиви је мрзео обоје, и шта више и одбацивао то. Једино је дозвољавао да се има музике војне колико треба за рат. И тако, он обилажаше земљу отачаства својега, и покоривши и оне крајеве, који су се од старине само називали српски у нека времена, и те крајеве себи привуче, а неке и освоји. А када ово чу западни владалац (Сигисмунд), он посла посланике (к Стефану) да би дошао у љубав с њим. Овај пак, осетивши да је сада згодно време да му буде друг, прими са љубављу поклисаре и угости их. довољно, као што је имао обичај, и са тим посланицима утврди љубав. Затим, обилазећи и надгледајући своју земљу, нађе споменуто место Београд и доби га од Угара, пошто лежи у пределима Српским. И пошто се договори с њима, деспот се много стараше да Београд изгради што боље“. Склопивши на тај начин државни уговор са угарским краљем Сигисмундом и добивши Београд и његову околину као из давнина Српски град и на Српској земљи, свети деспот се одмах даде на посао и отпоче изградњу тврдог града Београда као своје нове престонице (то је било крајем 1403. или почетком 1404. године). Иако у том моменту
