Житије Светог и благоверног Стефана Високог, Деспота Српског

бојном плану турском, и тако му учини велику услугу. И ускоро после Тога Угљеша пребеже деспоту Стефану и прими од њега отачку земљу своју: Врање, Иногошт и Прешево. И он постаде као неко крило хришћанима. После пак ове велике Грачаничке битке дођоше оба брата (Стефан и Вук) у свој град Ново Брдо, град заиста сребрни и златни. Један као победник, а други као побеђени. А благочестиви Стефан хотећи брата поучити ратној вештини, и жалећи због изгинулих војника, рече брату Вуку неке преке речи. Вук, пак, мало почекавши и нашавши згодно време, побеже ка Сулејману. А свеизбрана мати њихова (Милица), гонећи овога чак у пределе исмаилћанске, и не стигавши га није се могла вратити из исмаилћанских страна. Зато пође и к Сулејману, и измиривши га са благочестивим сином својим Стефаном, врати се натраг“. Из овог казивања Философовог види се да је издајничко и братоубилачко понашање, најпре сестрића деспотовог Ђурђа а затим и рођеног му брата Вука, тешко погодило деспотову душу, али и још више душу њихове свете мајке, монахиње Евгеније. Света кнегиња-монахиња отишла је зато право на двор султана Сулејмана у Сер и предала се добровољно „готово као таоц“, само да би нашла и повратила свога заблуделог сина и помирила га са братом Стефаном, у чему је тада и успела. Но она је, шта више, том приликом успела и то да у име свога сина и деспота Србије, као победника над Турцима код Грачанице, склопи уговор о миру са султаном Сулејманом и тако обезбеди мирну и самосталну владавину деспоту сину своме. Она ће затим успети и у томе да бар привремено измири и свог унука Ђурђа са ујаком му Стефаном. После тога султан Сулејман оде у малоазијски део турске државе, а деспот Стефан завлада ранијим крајевима српским и областима које до тада држаху Турци. И он: „обилазећи земљу свуда утврђиваше и остале своје градове. Оне пак, које су Исмаилћани раније самовласно отргли, он освоји и заузе“. Тако, по први пут после Косова Српска земља постаде потпуно и савршено слободна,19 а њен господар постаде „у Христу Богу благоверни и самодржавни по милости Божјој деспот Стефан, господар све земље Српске, Приморја и Подунавља“. Ревнујући за добро свога народа Стефан тада поче са сваким старањем и брижљивошћу уређивати своју страдалну и многонапаћену земљу, заводећи свуда у њој сваки ред, правду и побожност. Уредивши најпре јужне и западне крајеве своје, он крете затим ка северу и заустави се у близини града Београда. Када за то чу угарски краљ Сигисмунд, а Стефанова се већ ратничка слава беше пронела свуда по Европи, он одмах посла к њему посланике своје „да би дошао са њим у љубав“. На челу ових мађарских посланика беше тамишки кнез Пипо Спано, познат код Срба као Филип Маџарин. Пошто га деспот Српски лепо прими, посланик одмах у име свог краља понуди деспоту град Београд на доживотно владање и управљање. Деспот то радо прихвати и о томе би склопљен државни уговор. О свему томе овако вели мудри Константин Философ: