Житије Светог и благоверног Стефана Високог, Деспота Српског

„Сулејман (Бајазитов син), сазнавши шта је било са Стефаном и знајући да хоће да се врати и искрца негде у западним крајевима, сам пође ка тим крајевима са војском … да би онемогућио пролаз Стефану. Али Бог одлучиваше боље о Стефану, да би се овај већма прославио. Јер деспот, кренувши лађом са острва Митилине, стиже у Арбанасе (тј. Зетско приморје). Ту га срете са великом љубављу господар тих страна, његов зет. Овај арбанашки господар, по имену Ђурађ Страцимировић, беше узео Јелену сестру његову за жену, од које роди сина Балшу, који такође би господар те земље и сијаше сваким добрим делом. Притом Деспот је био обавестио о свом доласку и благочестиву госпођу матер своју, а и његов споменути зет даде му војске по могућности да га прати на путу. И тако се он приближавао пределима Српским, где је прва архиепископија Српска“.18 Са својом и зетовом војном пратњом, којој се успут придружи и војска послана му у помоћ од мајке Милице - Евгеније, Стефан стиже новембра 1402. године на Косово, у близину митрополитске цркве Грачанице, задужбине Светог краља Милутина. Дотле беше стигла и Сулејманова војска са Ђурђем Бранковићем. А у тој војсци по невољи беше и ћесар српски Угљеша, турски вазални господар Врањскопрешевски. Он тајно извести деспота о броју и распореду турске војске, па за време боја, који затим настаде, и сам пређе на српску страну. Сукоб деспотов са Турцима на Косову би код села Трипоља код Грачанице, 21. новембра 1402. године. Овде се не понови Косовска трагедија, јер свети син Лазарев би потпомогнут молитвама свога Великомученика оца и сјајно победи Турке на Косову: „Јер дошавши на Косово, где беше и отац његов, и сазнавши да су тамо многи Турци, раздели своју војску која беше са њим на два дела, као некада праотац Јаков (1. Мојс. 32, 7–8), да ако један од браће буде исечен, да се други спасе. Ако један брат падне, други ће благочестивом стаду пастир остати. А беше најхитније дошла и од његове матере војска, мада са извесним закашњењем и недовољно наоружана. Стефан даде већину војника свом брату Вуку, а сам са мањим делом пође у бој. Притом исмаилћанска војска била је подаље. Сам Стефан узиђе на један предео звани Грачанички, где са Турцима нађе Ђурђа Бранковића. Он веома храбро удари на њих: а ови, када га угледаше, повикаше један другоме: „Погледајте, погледајте Лазарева сина!“ И одмах се дадоше у бекство. А деспот пак крвављаше десницу своју крвљу својих непријатеља. И тада се могла рећи она пророчка реч: „Десница Господња учини силу, десница Господња прослави се у крепости, и множином славе Твоје срушио си ратне непријатеље“ (2. Мојс. 15, 6–7). И тако сам гоњаше тисућу, и двојица гоњаху десетину тисућа. Од тада Турци ухватише од њега страх и трепет. А млађи брат његов Вук удари на свога сестрића Ђурђа, и хришћанска војска Ђурђева разбивши гоњаше га. А са Ђурђем сестрићем његовим (који је после био деспот свој Српској земљи), беше и неки исмаилћански велики војсковођа, ради надзиравања Ђурђеве верности цару турском. Тада са турском војском беше и ћесар Угљеша који благочестивом Стефану посла тајно изасланство, обавештавајући га о