беше кротак и смирен, него што је тако био крунисан од православног хришћанског цара за самосталног владара и господара многонапаћене Српске земље. Тиме су се ови скоро последњи хришћански православни владари нашли братски сједињени и зближени, а слободни од понижујућег и иноверног турског јарма. Цар Јован и његова супруга царица толико заволеше деспота Стефана да пожелеше да се са њим и ороде, па му предложише да узме себи за супругу царичину сестру Јелену, која живљаше на острву Митилини (Лезвосу) код свога оца, тамошњег кнеза Франческа Гвателузија. Како деспот Стефан жељаше да се што пре врати у своју земљу морским путем око Грчке и Албаније, цар Јован га испрати „да иде с лађама ка своме тасту на Митилинско острво, да га овај одатле са лађама спроведе у Арбанасе“, тј. у Зетско приморје. Тако заиста и би, и када тамо стигоше „таст царев се не олени, јер му је ваљало видети светлу даницу у своме граду“, те он Српског деспота прими с великом радошћу и почастима. Ту би одмах и обављена веридба Стефанова са принцезом Јеленом (или Јелачом), коју касније Стефан доведе у Србију себи за чесну супругу своју. Налазећи се још у Цариграду деспот писаше писма свим западним хришћанским владарима да не пропусте садашњу прилику већ да макар сада помогну протеривање иноверних Турака са Балкана. Но као што вели пословица: У врата глувога узалуд је лупати, - тако би и овде. Јер западњаци немаху милости за православне, и тако Турци остадоше на Балкану. На целом овом походу Стефановом до Ангоре и натраг, са њим беху брат му Вук и сестрићи Ђурађ и Гргур Бранковићи.17 По примању деспотске круне у Цариграду Стефан искрено разговараше са сестрићем својим Ђурђем о потреби уједињења сада слободне Српске земље и о престанку кобног по Србе цепања на Лазаревиће, Бранковиће и остале великашке породице. Између ујака и сестрића ту не дође до сагласности, и Ђурађ се понесе према свесрпском деспоту и господару кукавички и издајнички, те отиде на страну Турака. Он побеже к најстаријем сину Бајазитову Сулејману (1402–10. г.), који, побегавши од Ангоре, беше већ стигао у европску престоницу Једрене и настојаше да спречи повратак деспота Стефана у Србију. Сулејман мобилиса своју војску и она, под командом војводе турског и Ђурђа Бранковића, крете у правцу Косова, да пресече деспотов повратак у Србију преко мора и Зете. Деспот међутим беше већ известио своју мајку Милицу - Евгенију, која у ово време владаше Србијом место њега, а и свога зета Ђурћа Страцимировића-Балшића, господара Зете и Арбанашког приморја, да га дочекају са војном пратњом и обезбеде му повратак у Србију. Путујући византијском лађом ка Зетском приморју (са својих око 300. војника), деспот би код Галипоља нападнут од 16. турских чамаца, но с Божјом помоћи он одби турски напад и мирно доплови у српски град Бар на Јадрану, где га дочека и прихвати муж сестре му Јелене, Ђурађ Балшић. Он му даде својих 300. војника, који га праћаху пут престонице Крушевца. О свему пак томе овако говори писац деспотовог житија мудри Константин:
- Гргур је у Ангорској битци био заробљен од Татара. Ослободивши се касније, он дође у Србију, замонаши се и умре као монах.