Житије Светог и благоверног Стефана Високог, Деспота Српског

када виде Стефан да се смањује број његове војске, врати се натраг (да не би и он био заробљен). Јер шта је могао и учинити у толиким тисућама и десетинама тисућа без Божје воље. А величина његове тадашње победе од свију је препричавана и доста чувена. И он се враћаше натраг (са својом војском), пошто су се варвари раширили и свуда се напред разлили. Идући тако натраг (ка Цариграду), он појединачно побеђиваше своје гониоце и при том имађаше раскрвављену десницу. И ко још може исказати шта се све тада на том тешком путу много чега догодило?“ Ова непобеђеност Стефанова и избављење њега и његове војске од татарског заробљавања беше дар Божјег ослобођења Стефану и његовој Српској земљи. Јер то беше нешто више од обичне ратне победе: то беше час ослобођења од ропства Бајазитовом вазалству и потчињености. Јер Бајазитов пораз код Ангоре прекратио је све Стефанове обавезе према султану и он се одједном нашао слободан. Зато је одмах похитао са својом војском ка Цариграду и ка својој земљи, јер турски владар није више постојао, а татарски кан Тамерлан није ни помишљао да пређе у Европу. (Он је ускоро кренуо ка истоку на освајање Кине, и тамо је затим и умро). Стефан пак у том моменту није заборавио и на ослобођење своје сестре Оливере, која је као Бајазитова жена била сада у ропству Тамерлана. Одмах је послао свог верног дипломату Ајдина (Радослава) у табор самога Тамерлана, са молбом овоме да му ослободи сестру Оливеру. А овај моћни татарски кан, пошто се беше задивио јунаштву Стефановом на бојишту, одмах подари слободу Оливери и она се убрзо врати свом брату Стефану и дође на његов двор у Београд. Но за ово време Стефан се са својом војском пребациваше у слободни Цариград, плаћајући не мале суме у новцу ђеновљанским лађама да га пребаце преко Босфора до славног Константиновог града. Прошавши тако „кроз огањ и воду“, Стефан стиже у славну православну престоницу грчку, коју сада по први пут виде и упозна. У царском граду би са великом чашћу и љубављу примљен од цара Јована VII Палеолога,16 који му тада дарова круну и достојанство деспота, као што о томе казује животописац Константин: „Благочестиви кнез Стефан, стигавши у царствујући град заједно са братом својим Вуком, од свију слушаше љубазне гласове, и сви мишљаху да гледају као у неко сунце. А тада доби и деспотско достојанство од благочестивога цара Јована. Јер овога свога нећака беше оставио цар кир Манојло место себе, стешњаван напред реченим Бајазитом и беше отишао Римљанима старога Рима, ради сједињења Цркве, и да добије војску на одмазду и избављење. Јер већ много година царствујући град беше опседнут, пропадајући од глади. И овај благочестиви Јован имао је не мало сукоба са становницима Галате (тј. са Ђеновљанима), и када виде Стефана у царствујућем граду, радосно га пријатељски прими у царске дворе и даде му круну деспотског достојанства, коју овај беше сам себи исплео својим храбрим делима и добрострадалним подвизима“. Примање деспотске круне од византијског цара, наследника Светог и Великог Константина, беше велика радост за Стефана, не због светске славе и гордости, јер он