Косовске) владаше великаш Вук Бранковић, зет Лазарев и Стефанов. Он беше пре завршетка Косовске битке изишао из боја и тако сачувао себе и део своје војске. Посредовањем кнегиње Милице, и вероватно Оливере, и он беше постао вазал Бајазитов. Но Вук се отпоче борити против Бајазита (можда због гриже савести своје), што наведе Бајазита да учини крај томе. Одузевши му земљу и бацивши Вука у тамницу (где он и умре), Бајазит земљу предаде Стефану на управу, а само мали део око Ситнице и Вучитрна остави жени Вуковој Мари Бранковић, Стефановој сестри, и њеним синовима Гргуру, Ђурђу и Лазару. (Због овога ће доцније Вукови синови устајати на Стефана и много му пакостити). Боравећи овом приликом на Косову кнез Стефан, а с њим у пратњи и његова мајка монахиња Евгенија, посетише манастир Високе Дечане у Метохији, задужбину Св. Краља Стефана Дечанског. Они нађоше овај свети манастир опљачкан и опустошен од Агарјана и Вукових војника, и одмах га обновише, тако да „втори ктитори“ дечански посташе. О томе би издана и њихова владарска повеља 9. јуна 1397. године. Нешто пре тога, Стефан и благочестива му мајка кнегиња, заједно и са свјатјејшим патријархом Српским Данилом III (1392–98. г.), беху даривали манастиру Хиландару у Светој Гори једну цркву са неколико села на Ибру, а ускоро затим богато дариваше и руски атонски манастир Светог Пантелејмона. По недокучивим путевима Промисла Божјег ускоро се приближи и време ослобођења Стефановог и његовог народа и земље Српске од потчињености власти Бајазитовој. То би овако. Бејаше тада на истоку моћни татарски владар по имену Тамерлан (Тимурленк). Иако беше муслиманске вере као и Бајазит, он силно нападе на Бајазитову државу у Малој Азији, те између њих дође ускоро до великог и крвавог боја. У овом боју узе учешћа, као Бајазитов вазал, и кнез Стефан, али га Бог баш тада ослободи његовог ропства и потчињености. То беше чувена битка код града Ангоре (Анкаре) у Малој Азији, 28. јула 1402. године, коју овако описује летописац и философ Константин: „Бајазид сабра сву своју војску и источних и западних, и посла ка овом увек спомињаном кнезу Стефану да колико је год могуће дође са својом изабраном војском у помоћ. А Демир (тј. Тамерлан) ушавши у његове крајеве плењаше их. Бајазид пак гонећи га, не знајући обиђе га, па нашавши га у Анкари удари на њега. При судару, газили су један другога. А најизабранија војска персијска и татарска одвоји се и удари на овога увек спомињанога храброга Стефана, као што беше још пре одређено (од стране самог Тамерлана, који команду над тим делом војске даде своме сину принцу Мухамеду). Но када они алалакнуше својим гласовима и ударише на Стефана, одмах бише побеђени и погинуше од оштрица мача и копаља Српске војске. Ову непобедивост Стефанових љутих оклопника посматраше са једног брежуљка сам силни Тамерлан и са удивљењем узвикиваше: „Гле како су љути и помамни они дервиши“. На то му један од његових великаша одговори: „Нису оно дервиши, него хришћани“. Тада искусни татарски војсковођа надмоћно рече: „Па они се узалуд боре“. Јер он добро знађаше бројну надмоћност своје војске над Бајазитовом. И заиста, татарска војска беше већ одасвуд опколила Бајазита. Тада пак несавладиви Стефан, „видећи да су многе десетине хиљада опколиле султана Бајазита и хотећи га ослободити, три пута ступаше поново у борбу, јуришајући и побеђујући. (Но Бајазит не хтеде отступати и зато ускоро би заробљен). А
