Житије Светог и благоверног Стефана Високог, Деспота Српског

нуждама и најездама иноплеменика, све док и јадну душу моју од врата смртних вратише, и молитвама њиховим од Творца и Господара свега по други пут живот ми се дарова све док се то и тако изволи у будућности Творцу и Богу мојем који влада животом и смрћу“. Избавивши се тако од опасности, Стефан владаше својом земљом у потчињености Бајазиту, и тај део његове владавине беше заиста буран и тежак. Ево шта о томе вели животописац Константин: „После овога намисли овај горди и величави султан (Бајазит) кренути у рат против Угровлаха (тј. Мађара и Румуна). И подигавши се са свима војскама својим дође до Дунава (1394. године), и прешавши га сукоби се у биткама са великим и самодржавним војводом влашким Јованом Мирчом, где неисказано мноштво крви би проливено. Тада ту погибе и краљ Марко (тј. Краљевић Марко) и Константин (Дејановић). А ту се нађе у овој битци са овим господарима и овај кнез Стефан (као турски вазал), о коме ми говоримо. Јер сви ови беху са Исмаилћанима, ако не добровољно а оно по нужди (као вазали турски), тако да кажу за блаженог Марка (Краљевића) да је том приликом рекао Константину: „Ја кажем и молим Господа да буде хришћанима помоћник, па макар ја био први међу мртвима у овом рату“. То заиста тако и би, јер Марко стварно и погибе у битци на Ровинама (која би 17. маја 1395. године). Бајазитова војска ту би побеђена и он се врати натраг на исток. Од тада он покушаваше да освоји тврди царски град Константинопољ, али у томе не успеваше. Затим се поново окрете на запад и сукоби се са угарском и многом другом западном војском. Јер луксембургшки владар Сигисмунд, који беше и угарски краљ,15 купи многе војске са запада, из Германије, Италије, Енглеске и Француске, и жељаше најпре да казни Српску војску „што је била уз невернике“, па да онда удари на Бајазитову војску и савлада је и уништи. Кренувши кроз северне крајеве Српске земље ова западна „крсташка“ војска клаше и убијаше све пред собом, па и недужно и мирно хришћанско становништво српско у тим крајевима, тако да је кнез Стефан пошао против њих а на страни Бајазита. Сукоб Бајазитове и западне „крсташке“ војске зби се код града Никопоља, у северној Бугарској, 25. септембра 1396. године. С почетка изгледаше да ће Угри победити Бајазита, но када пристиже српска коњица под командом кнеза Стефана, она „појури право према угарској краљевској застави и обори је на земљу“, те тако победише Стефан и Бајазит и велики број војника и великаша заробише. По наредби Бајазитовој Турци ове заробљенике стадоше убијати, но Стефан га умоли да му многе од заробљеника подари као ратни плен, јер жељаше да их потом отпусти на слободу. Јер у Грчких и Српских хришћанских владара беше обичај да се после победе заробљеници пуштају на слободу. Праведни кнез Српски то и овом приликом учини, а то чињаше и много пута касније, јер штавише он за своје новце откупљиваше стране заробљенике од Турака и на слободу их пушташе. Да је Стефан у ово време из мудрости требао и морао да остане покоран Бајазиту види се најбоље из следећег догађаја. У Косовској области после оне славне битке (тј.