Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана

плакаше синови Израиљеви за Мојсијем... тридесет дана“,¹⁴² говорећи: „Оставио си нас, угодниче Божији! Зашто си нас оставио, изабрани вођо?!“ Оставио си и (ти, Деспоте,) нас, вођо новога Израиља. (Слично и) Данила и три младића испраћаше Израиљ у ропство са неисказаним ридањем и гласним јауком. И не само да су га жалили сви којима је (Деспот Стефан) владао него још више Света гора, (а) истовремено и Цариград и сваки град и крај у којима се чуло за (Деспотову смрт), (тако) да су се и Исмаилћани чудили. А заиста су и многи од њих за њим плакали.

90. Кад дође благочастиви господин Ђурађ, и њега исто сличним (ридањем), (које) је ваздух испуњавало, дочекаше, док су га пукови (српске војске) сретали и сачекивали. Тада, ипак, као да сви осетише некакво олакшање. (Јер) су сви већ очекивали смрт и пљачку. Пред њим /господином Ђурђем/ отвори се у том тренутку и унутрашња кула, коју раније чувар не хтеде отворити. И у цркви се (Ђурађ) не попе на застрто (место како налагаше) владарски обичај; кад се служба завршила, није дозволио да се (било шта) говори о владарској слави, него се место тога у ваздуху чуо вапај (и) ридање. Кад се (Ђурађ) нашао са свима (осталима) у царским (дворима), приђоше (му) сви које је пређашњи владар у неки чин поставио и свако од њих предаде му ознаке своје власти. А овај /Ђурађ/, са великим плачем, опет свакоме његов чин потврди.

91. Цар Мурат, сазнавши даје све ово истина, дође ускоро са свом (својом) војском, јер беше близу, а свога сина, који је са њим био (одреди) да пази на (Стефанову?) војску. Дошавши, нападе Крушевац и узе га у борби; (а) пошто народ који је у њему био појури (да бежи) из града, и други градови се предаше. Дође и под Ново Брдо, али не успе (да га заузме), иако се много трудио. А хтео је да прихвати (молбе) поклисара који су ту дошли и да врати земљу коју је освојио. Стиже, међутим, глас од Јеремије, војводе голубачког града /Голупца/ да ће му град (предати). И ови посланици погрешише (и) вратише се. Пошто је наступила зима, цар Мурат врати се кући. Али остави (војнике) стражаре, који одоше и заузеше Голубац, јер их је тај војвода увео (у град); опљачкаше област око града док не дође султанов изасланик (са вешћу) да султан одустаје од даљег освајања; нешто (освојених крајева) је и вратио. Пре овога, дође под Голубац (и) сам господин Ђурађ; тај војвода дође му на веру; (господин Ђурађ га је саветовао) да њега /Ђурђа/ уведе у град и да (му) град преда. Нека господа долажаху предлажући (Ђурђу) да (тога војводу) ухвати. Али он /Ђурађ/ био је тврде вере, као дијамант, и не хтеде ово учинити. Не послуша као и најкроткији Давид, уздајући се у Бога, који га чува, (како би) створио цара новом Израиљу. Кад су заједно ушли у град, испречи се у вратима тај војвода, заузе град и на помазанога (владара) руку и оружје подиже. А (Ђурађ) се опет врати у своју област.

92. Не беше само због овога несрећа и разрушење него и западни краљ дође царскоме граду /Београду/, и њега привидно без борбе узе од тога благочастивог Господина (Ђурђа), јер се (Ђурађ) уплашио Исмаилћана. И ово беше као што је било са пророком Захаријом, (који се) обрати Јерусалиму