Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана

у Солуну. (Толико негодоваше) да су га оптужили, иако погрешно, како хоће да васпостави идолослужење ако (цара) не причести светим тајнама. А овај (Деспот Стефан) сам је због (своје) кривице вапио: „Нисам достојан! Нећу, будући недостојан, да се дотакнем тела и крви Господње; јер, према апостолу, грех (сам) себе једе и пије.“

85. Источни (владар) чуо је да су западни (владари) дошли у влашку земљу, да утврђују градове, а Влахе (себи) потчињавају. Он, дигавши се, дође у Видин и, пловећи реком, заузе угарско острво, а људе и бродове који су ту били ороби и посече. Дошавши у (град) Северин,¹³⁷ посла (војску) у оне земље да нападну (Угре). Кад се Угри појавише, војници се дадоше у бекство.

86. Али блажени (Деспот) са једне стране слао је цару обиље дарова а са друге је обилазио земљу како би још (који) Божији храм подигао. Одатле чу даје то (угарско) острво заузето. Крете (отуда) и упути се ка Београду. Дошавши до места по имену Главица, ручао је, а (онда) пошао у лов; ловећи, узео је на своју руку крагујца /сокола/. (Међутим), узевши га, није га држао како треба, он, који је досад све радио и чинио како треба и на дивљење (свију); нагињао се (час) на једну (час) на другу страну, као да ће са коња пасти. (Пратиоци) га обухватише са обе стране (и) поведоше га до шатора. Кад се нађе у шатору, лежаше - а то беше за све дирљив призор - изустивши само једанпут: „По Ђурђа, по Ђурђа!“ До јутра ништа (више) не рече, а тада и дух свој предаде Господу. Престави се године 6935 (1427), у 19-ти дан месеца јула, у суботу, у 5. час дана. Кад са коња беше скинут, у граду одједанпут загрме такав страшан гром какав досад нисмо чули и од тог тренутка тама завлада по читавој тој земљи, тако да се мислило да је (пала) ноћ кроз коју слабо пробљескују зраци залазећег сунца. А ово беше у подне.

87. Док се све ово догађало, какви се (само) жалосни гласови нису чули?! (Људи) су падали лицем ка земљи, а од тога је крв из њих текла и друго (шта се дешавало). Ридали су (за њим) не као за господаром, него као за вољеним оцем. Послали су по Ђурђа, а (Деспота) узеше и понеше (га) према гробници, коју сазида у Ресави. О овоме се (тј. о сахрани) нарочито бринуо војни заповедник /војвода/. О, (каква само) то (беше) војска достојна хвале, (какав) то беше (сваког) поштовања достојан господар! Жене тада не гледаху (ни) децу своју, ни своје куће, нити шта друго. А ту негде у близини била је исмаилћанска војска. (Међутим, они који су носили Деспота) за свој живот уопште нису марили (само) да га сахране тамо где је наредио.

88. Какве све жалосне гласове нису слушали они који су тамо били! (Људи) су лица гребли и косу чупали и све хаљине светле боје одбацили су. Уместо светле одеће (облачили су се у) кострет; (а) још и ово (да кажемо): ако се где (каква) монашка (риза) могла наћи, цепали су је на делове (стављајући их на себе), да све буде необично у необичним приликама. Коњима су, између осталог, секли (и) (гриве). А угарски витезови, његове слуге, избезумљеним гласовима викаху: „Коме ћеш нас сада слати? Шта смо величанству твоме згрешили да нас изненада тераш (од себе)? Где ћемо наћи твоје славе и красоте и многе дарове?! Од сада смо лишени лепоте и сладости овога