Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана
Страна 43 од 50
другачије) „него како сам ја чинио, тако чини и ти. Многи су ми служили, а све не наградих“. И многе (друге) поуке му даде о побожности и (о извршавању) заповести. Зато је од тада (племство) много верније било младом господару него раније. А благочастиви (Деспот) оздрави од оне болести (и настави) да чини добра (дела).
83. (Султан) Мурат спремаше се да иде на запад и видећи да благочастиви Деспот сваке године одлази угарском краљу, послуша неке који (га због тога) оклеветаху; (и) кад је Деспот тамо био, (султан) посла једнога од својих верних (слугу) да сазна истину. (Тај) изасланик био је приморан да дуго чека. Деспот, дошавши, сазнаде у чему је ствар, посла (изасланику) дарове, али га не удостоји пријема. Овај (изасланик), дошавши цару (Мурату), веома оцрни (Деспота) и рече: „Ако ти не пођеш на њих, они ће поћи на тебе.“ И цар се упути у Софију, где, по обичају, дођоше Деспотови војници. Дође и изасланик. Цар мало задржа војнике и рече им: „Идите своме господару и обавестите га о моме доласку.“ Са њима посла и своје војнике да их допрате до границе како им се не би какво зло догодило, јер су дошли на веру. (Султан) се крете и дође у Крушевац, поплени један део (и) одмах се врати пошто благочастиви (Деспот) посла гласника (да посредује). Деспот, пошто беше спремио војску против ових, крете на Босну зато што Босанци, уграбивши време, пођоше ка граду званом Сребрница. Деспот изненада дође на реку која се зове Дрина, а за коју Босанци мишљаху да се не може прећи. Деспот, дошавши, убрзо пређе реку; кад Босанци то видеше, оставише сву опрему своју и побегоше заједно са својим краљем. Остаде и њихов топ звани „хумка“ са друга два (топа). Деспот заповеди да велики (топ) носе у Београд, а друга (два) у Сребрницу; сам (Деспот) дође у босанске крајеве гонећи краља и харајући (земљу). А краљ (босански), који беше у једном од утврђених градова, посла изасланика молећи (за дозволу) да изиђе. (Деспот) се врати у своју земљу обилазећи (је) и чинећи добра (дела). Беше (то) на Велики четвртак када се поје (део молитве пред Причешће): „Вечери твојеја тајнија прими ме, Спаситељу, данас као причасника.“ (Деспот), не могавши се уздржати, поче ридати горко. Изашавши, плакаше много из дубине душе. Умивши лице своје опет уђе (у цркву). И поче још више ридати. Јер под поменутим градом Сребрницом беше место у коме (беше) много мајстора - сребрнара који су имали за надзорника младића. Неки немирни духови заподенуше кавгу, убише младића и бацише га са куће. Сазнавши за ово (Деспот) крете сам - а са тог места многи побегоше - па, због убиства младића, похвата и неке невине одсецајући им руке и ноге. Сетивши се овога, није се могао уздржати од ридања због тога што се догодило.
84. Од тада је према просјацима шире десницу отварао. Теодосије135 је био оптуживан од (стране) (Св. Амвросија Миланског),136 (који) је негодовао због мноштва (побијених)
- Теодосије I Велики, римски цар (379–395), чувен по јунаштву; бринуо се о чистоти православне вере; у његово време сазван је Други васељенски сабор (утврђена је догма о Духу Светоме).
- Св. Амвросије Милански (339–397), истакнути црквени писац. Када је по наређењу цара Теодосија у Солуну побијено око 7000 људи, због побуне, Св. Амвросије одлучио је цара од Светог Причешћа, све док се јавно не покаје. Цар Теодосије послушао је Св. Амвросија.