Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана

(његови) домаћи пренеше у Брусу, беше један (човек) по имену Мустафа, који се лажно издаваше за Мустафу, сина муњевитог (Бајазита), а који је раније побегао из Влашке у Солун. Њега је султан гонио чак до Солуна и посла, (у вези са тим), цару Манојлу изасланика који је управљао царским пословима, али (цар) не хтеде испоручити (лажног Мустафу). Од тада он у грчким рукама пребиваше. Њега послаше да влада западним крајевима, што је (са) лукавством (чинио). Кад султанов син беше у источним (земљама), тај (лажни Мустафа) освоји све чак до Калипоља, и посла Деспоту (поруку) да му буде пријатељ. Деспот ово прими к знању, а султановом сину, по имену Мурат-хан, даде тврди завет (о пријатељству какав имаше) и са оцем његовим. Са истока посла војску са силним Бајазитом, који је управљао свим пословима свога оца, на Мустафу; овај Бајазит погибе, а војска приђе лажном Мустафи. И дође (Мустафа) у Анадолију; мноштво војске га превари и напусти говорећи: „Ако пређеш море, сви ћемо прићи теби.“ Ова варалица пребеже на запад. Мурат, узевши сву војску, пређе преко мора, гонећи овога из места у место. Ухватише га у шуми, где се скривао (и) убише га.

81. А Грци опет помагаху млађег султановог сина, који се такође звао Мустафа, и (који) заузе неке земље на истоку. Мурат опет тамо уђе и посла војску испред себе; његов син (Мустафа) упусти се у борбу (са њим) (изашавши) из Никеје¹³² и ту би убијен. Ту погибе и Михаил-бег, моћан у царским пословима, кога је Мурат пустио из тамнице после очеве смрти. После овога цар Мурат-хан беше владар источних и западних земаља.

82. Он шаље Деспоту поклисаре захваљујући (му) за све, јер га Деспот беше претекао пославши му гласнике лажнога Мустафе. Кад поклисар стиже, Деспот (му) учини велико славље пловећи са њим у лађама по Дунаву и Сави и са радошћу испијајући (пиће). Пошто га обдари многим (поклонима), отпусти га. Тако се утврди живот у миру и љубави. Мурат пође на Цариград, дође и у Влашку и са Једним и са другим утврди мир. Он беше, као и његов отац, пун достојанства, али лукавији. Благочастиви Деспот побољеваше од болести ногу, од које је одавно патио. Стога, побојавши се смрти, посла по сестрића свога господина Ђурђа и овај дође у место по имену Сребрница;¹³³ ту (Деспот) сазва сабор (на коме беху) патријарх, часни архијереји и племство и на сабору одреди њега (Ђурђа) за владара говорећи: „Од сада њега сматрајте господаром уместо мене.“ На њега, молећи се, положише руке¹³⁴ (а Деспот) све закле да му буду верни, бацајући проклетство на оне који би (неко) неверство смислили. И самога (Ђурђа) закле да памти како га је васпитавао (и да не буде