Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана

када се (краљ) вратио, Деспот је сваке године одлазио на сабор (западних владара), и никада се није вратио а да није добио (нове) градове и земље. Тако је он лично к њима ишао а они су к њему долазили. (И) не само (то), него је и у његовом Белом граду /Београду/ пре овога понекад боравио краљ (угарски); и прелажаху по угарским и српским градовима (тако) као из (своје) куће у (своју) кућу; о чуда, кад је ко где овако (нешто) чуо?! У свету су источни владари (били према) западним (владарима) непријатељски (расположени), пленили су (им) земље и ратовали су једни с другима, а овај (Деспот Стефан) шаље своју војску источним (владарима) на западне, а западним (владарима) лично одлази да тражи савете. Обе ове (ствари) радио је јавно и то више година. И стварно, нико заиста не чињаше овако нешто, него само он једини, велики и необичан у премудрости и снази. И после њега, то остаде као неки утврђени закон. Ни западним (владарима) ово није било једноставно да трпе, али су знали да је (он) као неки штит и непоколебљива сила; а свештеници њихови говораху: „Још се молимо за благочастивог Деспота који је у српској земљи.“ Долазили су њихови најблагороднији и најхрабрији да служе Деспоту, као да је краљ. А на сабору свих великаша један од витезова благочастивог (Деспота) победи (на турниру) најјаче и узе победнички венац. Овај (Деспот Стефан) имаше право да и благородним краљевима и славним витезовима додељује (витешка) одличја, тако да су се они поносили, (сматрајући да су изнад) краљевих (витезова), говорећи: „Мени Деспот даде витешки чин.“ Да кажемо нешто и о источним (владарима). Поменути султан удостојаваше га (тј. Деспота) (многим) похвалама и љубављу због његове изузетности. Кад (ухвати) и свеза заповедника своје војске (Михаил-бега), рече онима који су молили за њега: „Ако не добијем од брата свога Деспота (његово) мишљење, нећу га пустити.“ Посла (поруку Деспоту са молбом) за савет а овај одговори: „Ако хоћеш да змију храниш у своме дому, онда је свежи и одрежи јој реп.“ Чувши ово, (султан) не ослободи (Михаил-бега) све до своје смрти. Тако (јe било) и са свим осталим саветима. Султан војеваше на истоку, а (опет) посла своју војску преко Босне на Угре; угарске банове који су тамо дошли заробише и поразише; доведоше их султану и (захваљујући) Деспотовом заузимању откупише се новцем и избегоше горку смрт. Ово се догоди са Петром и Иванишем Мировијским. Султан се врати (кући) и робље бугарско које (султан) Муса беше прогнао врати. Султан поживе у миру са свима са којим је од почетка љубав утврдио. Умре у Адријанопољу (мирно), не војујући, а његову смрт сакрише од (моћника).

78. Кад Деспоту стиже глас о томе шта се догодило, многи су га подбуњивали, чак и неки од источних (владара). Он одговори: „Заклео сам се султану да ћу добро учинити његовој деци.“ Дође у то време (и) његов сестрић Балша, арбанашки господар.¹²⁹ Наслућујући своју смрт, јер беше одавно болестан, ту (и) умре. (Деспот) га са великом почашћу и тугом опреми (и) сахрани. Затим, улучивши погодно време и узевши сву своју војску крете на Арбанасе. А ови, знајући његову изузетну десницу (руку) и видевши га, сви ускоро к њему са радошћу