Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана

дели милостиња и да се често читају божаствене речи /тј. свете, божанске књиге/. И толико се бринуо за сиромашне да је сам, ноћу, излазио на путеве и (у) ограђена поља да својом руком удели милостињу. Са собом је водио само једнога, највернијега, који је носио злато или сребро, а често је то и сам чинио. Једном приђе један просјак (и Деспот) му удели милостињу. (Исти просјак) га претече и опет затражи прилог. Блажени (Деспот) га препознаде и даде му више. Он га (и) трећи пут претече, а (Деспот) му даде још више рекавши: „Ево ти, грабљивче и варалицо!“ (Просјак) одговори: „Нисам ја ни грабљивац ни варалица - невоља ме је сколетела - него си то ти који земаљским добрима располажеш, а небеска (добра) крадеш и отимаш.“ Долажаше (Деспот) и до просјачких врата, па им је кроз прозорчић или (какав) отвор дотурао милостињу; сви су знали ко то чини. (За њим) је увек ишла гомила прокажених, које је (Деспот) увек хранио и ноћу им десну руку (даровима) испуњавао. А да истина буде још убедљивија - дођоше, једном, чувши за ово, просјаци из приморских и бугарских крајева, и било их је толико много да су силом пљачкали грађане; пошто су се потукли са градским управником, прогнаше их (отуда). И непрестано је дела своја њиховим знамењем (тј. милостињом) обележавао. Једном је желео да изађе и да, (као и) обично, дели милостињу; кад су сви напољу и унутра спавали, узе једног човека који му је био омиљен, а који је био упућен и у друге тајне, и рече му: „Узми истовремено, кришом, (и) мој мач.“ Тај није разумео заповест (Деспотову), а није смео да тражи објашњење. Донекле су ишли заједно, а онда (га Деспот) остави рекавши: „Сачекај овде.“ И негде, у позну ноћ, врати се (Деспот); кад дођоше до унутрашњих врата, млађи је желео да (их) отвори, али није могао то брзо (учинити). Деспот, мислећи да (тај млађи) не држи његов мач у оној руци у којој му је заповедио, рече: „Дај мач мени док не отвориш.“ (Тај) млађи схвати шта му је речено и уплаши се говорећи:,,(Мач) ми ништа не смета.“ Отвори, затим (врата) и брзо иђаше степеништем као да осветли (пут) и правећи се да ништа не зна (о мачу). Благочастиви (Деспот) (као да) беше упао у дубину (некаквог) блатишта. Оваква дела његова не могу се избројати као ни песак морски. И оваква дела је непрестано чинио током читавог свог живота. Да не причамо о пустињама по свету, по његовој земљи (и) по атонским пределима - где год је чуо да ко живи у Господу, сви пустињаци, молчалници и (калуђери из манастирских) општежића - ако би сазнао да ко од њих проси за кадионицу или какву другу драгоцену светиљку да се тамо однесе - молио је управитеља тога места (речима):,,(Послаћу) ту одмах много драгоценији и светлији (светионик) ако тај (који имаш) даш (њима).“ Убрзо би испуњавао то што је обећао. Штедро добијаху ове и остале (дарове). (Уосталом), о овоме се доста рекло.

77. А пре, кад је утврдио право пријатељство са западним (владарима), кад је у град по имену Будим ишао, где су се сабрали западни краљеви и друга господа код краља угарског, (који је требало да иде) у Констанцу и у Рим на крунисање, Деспот Стефан је изнад свих и пред свима најсветлији био и више од других видео се као месец међу звездама, и из далека свако га је (могао) опазити; сви његови савети (беху) чврсто на (свом) месту. Од угарске земље доби много дарова: утврђене градове и села и (много шта) друго о чему знају и околне државе. И не само то, него и седам година после краљевог доласка,