Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана

Хортијат. У (самом) Солуну ништа не успе. Ђурађ је још био у Солуну. Чувши да султан Мехмед опет хоће да дође, упути се ка Адријанопољу Славијевим горама, где га сустиже вест даје (он), ево, већ дошао; (Муса) се испуни бесом и јарошћу па стога војници ноћу мало спаваху и (стално) беху у покрету. Видевши да (Мехмед) не долази, остаде ту до зиме.

74. Што се српских прилика тиче, у навечерје Христовог рођења пође отуда, као некад Антиох на Јерусалим, са великом јарошћу и гневом, рекавши да ће све на крају уништити. Пописао је из своје земље многе (људе) које ће населити по српским крајевима, као Салманасар пет хутејских родова у Самарију,¹²⁰ не знајући да ће ускоро да сазна шта је учинио, слично оном Антиоху који говораше: „Сада постадох свестан шта учиних Јерусалиму.“ Међутим, Бог посла тамо лавове на Хутеје, а овде не допусти народима ни да привире.

75. Па (и) Муса, вођен таквим мислима, дође најпре своме војводи који се (од) њега/ Мусе/ одметнуо у градове Соколац и Сврљиг. Кад је дошао у (тај) крај, записа на цедуљицама име свакога села које даде командантима својих пешака да све (сељаке) сакупе под градом. (Он) се подиже и дође под град. Заузе Соколац, а војводу Хамузу посла у Адријанопољ. Тамо беше погубљен заједно са другима. Прошавши ту земљу, насели (народ) у свом селу године 6921 (1413). Завршивши ово, прелази у српске крајеве и заузима Болван (код Алексинца), а они који су у њему (били) и (који) су га предали беху престрављени. Ове (становнике) ороби и исто тако пресели. Заузе и Липовац, а људи који су у њему (живели) беху (такође) опљачкани и заробљени. И Сталаћ је на сличан начин био опљачкан. У (утврђеној) кули бранио се један (од благородних људи) све док са кулом није сагорео,¹²¹ храбар као што су и у старини (његови) били. Прошавши и остале градове дође у Копријан, који заузе, и где се много крви проли, а сав народ беше побијен и опљачкан. Гледајући све (ово) Деспот Стефан посла, преко влашких земаља, (поруку) источном султану да дође и да га не мимоиђе, него да, рече (он) „заједно са мојом војском нападнеш (Мусу)“. Султан Мехмед се подиже са истока, а Деспот Стефан са запада са читавом војском, још и са угарским и босанским великашима, (као и) са раније поменутим исмаилћанским војводама. Муса, сазнавши за ово, пође у сретање источном (цару Мехмеду), (правећи се) да сутра жели са њим да се бори; (међутим), те ноћи су све, помоћу посланстава, решили па се (источни) цар повуче и врати се Деспоту. Муса га гоњаше у стопу, (све до) Средца, и не сустиже га, јер (са њим) није била сва војска - не беше, (наиме), више заврбованих војника. Сазнавши убрзо за све ово и Деспот дође са свом (својом) војском у Крушевац. Дођоше ту и сви султанови великаши да положе чврсту заклетву и (дају) завет. Пошто су се споразумели, пођоше заједно.

цар (602–610).