Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана

би мир склопио и потврдио. Овај (Ибрахим-паша) на сличан начин пребеже источном (цару). Муса, видевши ово, остави Силиврију и врати се у Адријанопољ.

69. И док се ови ратови завршише, раније поменути султан Мухамед, који беше у горњој земљи, дође и освоји све источне пределе, (све) до мора. Грци се са њим договорише и превезоше га против Мусе, лепо га угостивши у Цариграду. А цар Муса, пошавши са читавом војском, нађе (Мухамеда) код назначеног дрвета (тј. места) и објави (му) рат; прво је побеђивао источни (цар), али Муса, прикупивши снагу, однесе победу. И тако се источни (цар) врати на исток. А Муса, као кривце (због ове борбе са Мухамедом), затвара у град Димотику главара Константинове земље по имену Јусуфа и пашу Игита, крајишког војводу; а они су имали градове и земље близу Деспота (Стефана). Ови, међутим, беже из тамнице и (успевају) да поврате сваки своју област, земље и градове; узевши војску од благочастивног (Стефана) попленише суседне (Мусине) земље и сложише се са Деспотом да ће увек бити спремни да му служе.

70. А Стефан, чувар побожности, сазнавши за сестрића свога (Ђурђа) да је дошао из Силиврије у Солун, посла читаву своју војску. Посла и напред поменуте исмаилћанске војводе; шаље и тобожњег сина Саучијева¹¹³ да би га, што би се рекло, учинио царем. Најзад, (Деспот) није знао право стање ствари. Дошавши, узеше (Ђурђа) и без икаквог страха одоше. Пре њиховог доласка (Ђурађ) беше изишао (из Солуна) и иђаше; чуо је затим даје послат неки истоимени цару Муси, који га је ослободио, а (овај) је чувао путеве и крајеве са тврђавом Ранокисум. Затим се враћа у Солун, где се посаветоваше да све племство заједно пође, јер кад их угледају, помислиће даје и господин (Ђурађ) са њима. а он (Ђурађ), одвојивши се од њих, пође планином, неком веома стрмом стазом. И тако стигоше у Солун; нико се против њих није побунио нити (их) гонио. (Ђурађ) са још петорицом (људи), после тешких обилазних (путева), дође једне ноћи у село које пронађе, и уђе код неких благочастивих хришћана представљајући (им) се да је један од његових племића. (Ти људи) њега сакрише у амбару, а други се склонише у шуму са коњима. Исмаилћани мишљаху даје (Ђурађ) са пуком (војске) ушао у град у коме благородни, (срећни), ударише у велики плач. Следеће ноћи дигоше се и одоше. (Једна) га жена препознаде и са радошћу га је хранила. И заједно уђоше у град. Кад (Ђурађ) стиже у своје отачаство, своме изванредном ујаку (Стефану), беше неисказана радост, јер и раздвојене удове црквене састави и државу утврди - тај свезнајући, премудри зналац и свемогући посленик. И од тада се могло видети како се отац радовао због сина (тј. Стефан се радовао због свог сестрића Ђурђа).

71. Кад источни (цар, тј. султан по имену Кришчија) чу за ово, дође у зимско доба, прешавши у Константинопољ, као да жели поћи Деспоту Стефану да од њега затражи помоћ. Беху тада снег и киша да се могло казати како се отворише небеске уставе.¹¹⁴ Тада се ни реке, које су надошле, нису могле прећи. (Мухамед) се опет врати на исток,