Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана

(Деспот Стефан) посла к њему раније поменутог изабраног посланика - који је (и) (хану) Тамерлану ишао - да моли за (оно) што је (било) обећано и да му (пренесе) како је (Деспоту) драго што га је његово дружељубље победило и да је, (захваљујући томе) (Деспот) све на своје место поставио, како становништво, тако и (све друге) ствари. Муса најпре лепо прими (посланика), а онда рече и неке жестоке (речи). После овога, (овај) веома умни посланик, сазнавши унапред шта ће ова звер (од човека) учинити, уклони се од њега мудрим речима; (Муса) је хтео (и њега) да погуби, јер (он) беше пресветлог (рода), веома одан славноме (Деспоту). Пошто (посланик) би отпуштен, стиже тамо у луг где раније беше погубљен господин Вук и однесе кости његове у српску земљу. Дошавши Деспоту Стефану, о свему (га) обавести, рекавши да са њим (тј. Мусом) није могуће другачије живети, него (само) да се ратује. Благочастиви (Деспот), чувши ово, сакупи сву своју војску и дође у предео Пирота освојивши део његове земље. Овај (Муса) посла изасланика (Деспоту) (да посредује, после чега) се Деспот врати у своју земљу.

67. Сина цара Сулејмана, Орхана, који је остао у Цариграду, посла цар грчки у Силиврију.¹¹¹ Муса, чувши ово, дође под Силиврију, где је имао намеру да убије Ђурђа, више пута помињаног унука великог кнеза Лазара, ставивши му отров у вечеру. А овај (Ђурађ) имаше лек против отрова и не умре, али се (тешко) разболе. (Ђурађ) се беше раније обратио мајци својој да (га) измири са увек помињаним (Деспотом) и да живе како приличи (људима) благочастивог (рода). Деспот га прими као многожељеног сина. Ђурађ се бојао да га не гоне са обе стране. Док се он (Ђурађ) лечио под Силивријом (од тровања), дође му (неко) од оних које је волео, правећи се да иде да напада град, а (неки) који су пролазили дадоше знак (Ђурђу) да ће бити погубљен ако се до вечери овде задржи. Он /Ђурађ/ ускоро нареди читавој својој војсци да изиђе као да (се спрема) да нападне град и даде знак да: „Кад у таламбасе ударим, сви, колико вас ноге носе, трчите у град.“ А он сам узјаха коња, даде знак, појури ка граду и заједно са својом војском спасе се горке смрти. Неке који су остали заробише и заклаше јер нису знали за тајну (наредбу да треба пребећи у град).

68. А Мусу су сви његови прозрели да је спреман свашта учинити. Желео је, наиме, да и свога великог војводу, (у свему) моћнога, по имену Михаил-беј, убије како би своје име узвисио и како би (га оптужио) као кривца за Ђурђево бекство. Овај, размисливши (о свему), дође тој звери и рече: „Самодршче, сада се беру виногради Константинова града /Константинопоља/ и време је да се узме велики плен.“ Цар (Муса) заповеди (му) да узме велику војску и да нападне. Овај (Михаил-беј) узе изабрану војску, уђе у Константинопољ (после чега) га одведоше источном (цару). После овога, и Ибрахим-паша¹¹² учини слично; њега (Муса) посла Грцима говорећи: „Ако се са њима не нагодиш, нећеш моћи избећи зло.“ Због тога га је и послао - како