Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана
Страна 28 од 50
првосвештеника, игумана и других часних људи, уз то и благородних, да сви (присуствују) обновљењу /тј. освећењу/ храма у дан Свете Педесетнице,95 када је Дух Свети сишао, као огњени језици, на ученике Слова и Бога. Дође и мноштво просјака да (сви) приме једнаку милостињу, коју им увек штедро даваше. И могло се видети (како) се слави (тај) лепи и честити празник, па се на Соломонов начин, када је дом обновио, могло рећи да се узвеселише људи не само што поједоше многе (печене) браве96 као тамо него што и многе дарове добише. Поче зидати ову обитељ /манастир/ године 6915 (1407), а годину дана раније престави се благочастива госпођа Јевгенија /тј. Милица/, мајка овога славнога (Деспота). У монаштву прими овакво име и беше сахрањена у манастиру своме по имену Љубостиња, (посвећеном) Успењу Пречисте Богородице. Ова два здања царствујућега града (Београда), која раније споменусмо, и град у Ресави за читавог свога живота није престајао да изобилно дарује најбољим даровима и да (их) чува и пази. Зато и нису били подигнути за кратко време - да би се слагали са причама (о његовим) ратовима - него су (зидани) на много година.
53. Кад оде онај раније поменути гласник, завлада мир и сигурност; међутим, не беше миран онај (нечастиви) који је подигао Каина на брата Авеља, који му ништа није скривио. Подиже, дакле, (тај ђаво) и овде напред реченог Вука, који доби од цара (турског) силну војску, а могло би се рећи и сву силу његову. У то је време цар Сулејман освојио и источне земље тако да (Вук), дошавши Сулејману, рече: „Заратићу са братом својим (Стефаном), па или да ми да половину наше земље и (половину) градова (уз помоћ којих) ћу служити Царству твоме или ћу земљу оробити и уништити.“ Овој молби (султан) ускоро удовољи. Са њим посла онога који је одувек хришћанску крв проливао, који у ратовима беше исто што и Исмаилћани, који је на реци званој Марица био виновник крвопролића - (беше то) Авренез, а испрати и друге изабране војводе. И дођоше, дакле. Деспот Стефан није желео да благочастиво стадо /народ/, које Господ од ропства ослободи, поново у ропство баци да буде растргнуто. И шта после тога беше? Прођоше сву (српску) земљу као дивље звери, пленећи, убијајући и уништавајући. Порушише и неке градове, и што беше најгоре - не ратоваху са варварима него са (народом) истога племена, (а тај бој) није лако добити. Иако беше много (војске) која је дошла, (Деспот) је више пута побеђиваше и ужасаваше њихова срца. И шта још да кажем? Бојаху се да не пострадају као Давид, који проклињаше пределе гелвујске97 да на њих не падне ни дажд ни роса јер ту Јонатанова крв потече; и
- Педесетница, педесети дан после Пасхе, јеврејског старозаветног празника, који се празновао у пролеће, као успомена на ослобођење Јевреја из египатског ропства. Хришћани га светкују као празник Силазак Светога Духа на апостоле (Духови; празник пада у педесети дан после Васкрса); одмах после тога чина апостоли су се разишли по свету да проповедају хришћанску веру; то је и празник рођења хришћанске Цркве. Овај празник назива се још и Тројице - појавило се и треће лице Свете Тројице - Свети Дух.
- 3. цар 8, 63–66.
- Гелвуја, планина. Данас се зове Џебел Фукоа. Надморска висина јој је 518 м, док је на источној страни Јордана знатно испод нивоа мора. На њеним падинама Саул је са Филистејцима водио последњу битку, у којој је погинуо и он и његова три сина, међу којима је био и Јонатан. Поводом њихове смрти Давид је спевао једну од најлепших тужбалица у Старом завету (2 цар 1, 21).