Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана

управљају пословима, друге да му буду телохранитељи, што је био најповерљивији (унутрашњи) чин. И други чин је (постојао). И трећи, спољашњи, како би трећи били са другима, а други са првима, тако рећи по анђеоском чину; (ту се), у ствари, могла видети Ареопагитовa⁸⁰ слика. Јер и Бог по слици својој даде земаљску власт људима. А кад је реч о пословима владарског дома, многи (људи) су имали различите чинове како би их у сваком тренутку било довољно, (па) и више него што треба. Дошљаци су (их) са страхом гледали као да су анђели, задивљени смерношћу (и покорношћу); сви су се један према другоме (односили) како приличи (и како) пристоји, (са) смерношћу. Још више су се (тако понашали) они унутрашњи које је она светла звезда (Стефан) надгледао, постављао и осветљавао. Вика, подгуркивање, смех или непристојна одећа нису били дозвољени; сви беху обучени у светлу одећу, коју добијаху од Деспота. У свакој владарској заповести сијаху владарске (речи). Сви су на њега гледали са страхом. И ово треба знати - нико није био у стању да га гледа у очи, чак ни они највиши. Ово не говоримо само ми, него о овоме сведоче сви који су то искусили. Ко год се зарицао да ће (му очи) сагледати, нико се није тога удостојио. А ово је (још) чудније од претходног: у читавој држави (понеко) избеже понекад женску љубав и музику, а овај (Деспот Стефан) и једно и друго је мрзео, штавише и одбацио. „Само - рече - да се чује музика која је потребна за рат.“

48. Обилазећи земљу свога отачаства и заузевши околне крајеве, учини од њих пријатеље (себи), а оне земље које су се од старине, у нека времена, називале српским привуче к себи а неке и покори. Кад је западни цар (Жигмунд) чуо за ово, посла к њему поклисаре да утврде (њихово) пријатељство. (Деспот), пошто сачека погодно време да се са њим спријатељи, лепо прими гласника, угости га како доликује, а са оним ко га је послао утврди пријатељство. Он /Деспот/, обилазећи и разгледајући земљу, као што рекосмо, нађе раније поменуто место по имену Београд и измоли (га) од Угара; (Београд), иако лежи у српским крајевима, изгледа као да је на срцу и плећима угарске земље. Стога и склопи уговор с њима и прихвати се посла. Обилазећи и друге своје градове утврђиваше их, а оне које су Исмаилћани самовољно отели поново узе. Судије које су тамо раније биле постављене побегоше.

49. Међутим, Сулејман се упути ка истоку да тражи очевину. Чувши за ово (што ради Стефан), посла гласника увек спомињаном (Деспоту) да са њим утврди мир; благочастиви (Деспот) прими га љубазно и утврди мир те тако овај оде своме господару.