Манасија
← Литература

Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана

Страна 22 од 50

земаља и до Свете горе атонске. Причало се и то да је тада било могуће да (цар) Јован сачува власт Цариграда. А причало се (такође) о томе како су благородни (људи) говорили Кантакузину: „Устани и узми државу своју као изданак најблагороднијих и најсветлијих и најстаријих грчких царева.“ Њега је тада цар, уместо свога многовољеног брата, оставио са Јованом, али овај не хтеде да подигне руку на блаженог Манојла. А изабрани цар седе на престо свој захваљујући Богу који га је провео кроз воду и ватру у мир, за све што се догодило. Беше велика битка код Ангоре, лета (Господњег) 6911 (1403) године. Деца Бајазитова одржаше се у источним пределима, (а) султан Мехмед у горњој земљи (тј. у северној). На крају се показало да је (он) владао честитије и боље од све браће. А Муса,77 дакле, пребеже Татарима, Асе-бег78 (оде) у Анатолију, док га Сулејман не уби. А Мустафа умре.

44. У западним земљама утврди се Сулејман; сазнавши шта је било са (Деспотом) Стефаном и знајући да жели да дође у западне крајеве, сам се тамо упути са свима својима. Беху тада са поменутим Сулејманом и синови старије Деспотове сестре Марије /Маре/, они се, без своје воље, бораху заједно са Турцима, јер другачије не беше могуће. Због тога их цар посла да чувају и надгледају путеве по својој земљи, јер благочастиви (Деспот Стефан) није могао где другде проћи.

45. Бог је о њему најбоље мислио и (чинио) како да се већом славом прослави. Јер, пошавши од раније поменутог острва (Митилене) на лађама, са жељом да пристане у арбанашку земљу, дочека га тамо са највећом предусретљивошћу господар тих крајева. А био му је и зет. Тај арбанашки господин, по имену Ђурађ (Страцимировић), узео беше себи за жену Јелену, сестру (Деспотову). Са њом је имао сина Балшу, који је такође владао том земљом и сијао је (као сунце) многим добрим делима. Деспот је обавестио о свом доласку своју благочастиву госпођу мајку (Милицу); поменути (Деспотов) зет даде му војску, колико могаше, да га прати. Идући (тако) приближи се српској земљи, где беше прва српска архиепископија. И шта је после овога требало учинити онима који су толиком силом држали путеве, и све тачно испитали и било их је такво мноштво? Као што рече Омир о троадском рату да су Хелени и по двојица били против Араклија, а овај против толиких, тако рећи сам, као муња огањ баца у битку, разгони их и побеђује. Дошавши, дакле, на Косово, где и отац његов, а сазнавши да је (тамо) много Турака, уреди војску која беше са њим у два пука, као некада Јаков, тако да ако један буде посечен, други ће се спасити; ако један брат погине, други ће остати пастир благочастивоме стаду. Најхитније пође војска (коју посла) његова мајка (Милица) и стиже убрзо (захваљујући) мајчиној бризи, али ипак са временским закашњењем и недовољно опремљена. Већи део војске (Деспот) даде и брату своме Вуку, а сам узе мањи део и пође у бој. Исмаилћанска војска била је размештена даље и (подељена такође) у два пука. Он /Деспот/ упути се сам у предео који се зове грачанички, где налази онога (Ђурђа Бранковића) са њима /Турцима/ за које се раније (и сам) борио.

  1. Муса, син султана Бајазита (1376–1413). У Ангорској бици заробљен је заједно са оцем. Био је невероватно суров и зао. Те његове особине нарочито су се виделе кад је немилосрдно, после битке са Деспотом Стефаном, разрушио и уништио Крушевац, Петрус, Сталаћ и друге градове.
  2. Асе-бег, син султана Бајазита.