Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана

Храбро удари на њих /на Турке/, а ови, кад га угледаше, повикаше: „Гледајте, гледајте Лазаревог сина!“ После тих речи дадоше се у бекство. А овај (Деспот) окрвави десницу своју светећи се својим непријатељима, тако да се тада могло рећи пророчким речима: „Десница твоја, Господе, прослави се у сили; десница твоја, Господе, сатре непријатеља. И мноштвом величанства својега оборио си оне који усташе на те; пустио си гњев свој, и прождрије их као сламу.“79Од тада (Стефан) беше за њих страх и трепет. Млађи (Стефанов) брат (Вук) пође на свога сестрића (Ђурђа Бранковића), а хришћанска војска, (пошто) га порази, гоњаше га. Беше са Ђурђем, сестрићем својим, који касније постаде деспот све српске земље, неки исмаилћански племић, моћни војвода који је надзиравао (Ђурђеву) верност цару. Беше тада и ћесар Угљеша са Исмаилћанима; он велику услугу учини (шаљући) посланство ка благочастивом (Стефану) од ових (Турака), јављајући о њиховим одлукама и намерама. Ускоро и сам пребеже под крила Деспота Стефана и преузе земљу своју, (свој) завичај: Врању и Иногошт; и Прешево прими и задржа. постао је као неко крило (тј. заклон) хришћанима.

46. После велике битке код Грачанице оба брата дођоше у свој град Ново Брдо, град ваистину сребрни и златни. Овај /Стефан/ као победилац, а овај /Вук/ као побеђени. А благочастиви (Стефан), желећи да овога (свога брата) поучи ратној вештини, а жалећи још (увек) због погибије својих војника, упути му неке преке речи. (Вук) причека мало и сачекавши погодно време пребеже Сулејману. Њихова свеизабрана мати (Милица) пожури (за њим) чак у исмаилћанске пределе и не успе да га стигне на погодном месту, али не могаше ни да се врати из исмаилћанских земаља. Зато одлази к Сулејману и (успева) да га измири са благочастивим (Стефаном), а онда се врати (у своју земљу).

47. Ко ће описати неисказану радост када је земља, заиста запустела, опет добила таквог пастира! Дошавши у своје отачаство као Коил, (који), изашавши из густих шума, долази страшан, бљујући огањ (и) ужасавајући (и) ближње и даљње; изашавши (тако) и обишавши (земљу), грмео је и сијао као муња, збуњујући непокорне (умешане) у многе метеже. Свако бешчашће би уништено и престрашише се (сви); руке беху одсечене онима који су чинили неправду и зло ширили. А правда процвета и плод свој донесе. Није гонио брзи спорога, нити богати сиромаха; није јачи отимао земљу (својих) ближњих, нити су моћници вадили мач; није се крв праведника проливала, нити су се (изговарале) зле и неразумне речи; (није било) опањкавања начелника, нити (се исказивао) презир према славним (људима) са високим чиновима, нити нешто слично томе. И колике само смири по савету цара (Бајазита)! Ако је ко шта због невере своје изгубио, било даје лоше служио или нешто слично (томе), и постао сиромах, њих jе на наjвише положаје постављао и поштовао макар и сиромашни били - (нареди) да им се не одузима (власништво) што је од оца, деде или прадеде остало. (Мислећи) на судбине божаствених (људи) говорио је о онима који су сагрешили да не треба да буду два пута кажњени. Онога који није сагрешио на соломонски начин волео је и поштовао као (што је и) просјака. Одмах је, тако рећи од почетка, засадио свој прекрасни врт: једне (постави) да