Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана

умре. Војска се његова разиђе својим кућама. Његов син задржа (у власти) Персијанце, а унук Тамерланов, по имену Шарух, сада влада Персијанцима.

41. А ми да се вратимо на оно претходно. Благочастиви кнез Стефан стиже у Цариград заједно са својим братом Вуком и од свих слушаше пријатељске речи (и сви су мислили) да гледајући (у њега гледају) у неко сунце. Тада доби и деспотско достојанство од благочастивога цара Јована.⁷³ Њега, свога синовца, постави цар Манојло да (влада) уместо њега; Бајазит га је довео у тежак положај и он је отишао Римљанима старога (Рима) са намером да уједини цркве и да припреми рат (на Турке) како би се осветио и избављење добио. Много година држаше Цариград затворен и глађу изморен - неки (људи) ноћу бежаху, а неки наређиваху просјацима да напусте (град).

42. А овај благочастиви Јован имао је многе сукобе са житељима Галате (тј. Ђеновљанима) и кад у Цариграду виде овога (Деспота Стефана), испуни га велика и неисказана радост, веселио се са њим у царским (одајама) и венац достојанства му даде који сам себи (Стефан) исплете храбрим и многострадалним подвизима. Цар Јован (га) шаље лађом своме тасту на острво Митилену да га (овај) са лађама испрати у арбанашку (земљу), куда је (Деспот) намеравао да оде. А овај (Јованов таст) предузе све, (јер му се указа прилика) да у свом граду види светлу (звезду) зорњачу; и у овом најизабранијем и најдивнијем граду Митилени не беше места где га овај Гатилузи⁷⁴ није водио и гостио - у својим баштама и вртовима уз клицање: „Многаја љета, Владико!“, како приличи владарском чину. Тада и превисоки (Деспот Стефан), о коме говоримо, угледа кћер овога владара која му после постаде жена; по мајчиној (линији) и она је била синовица цара Манојла од кога се и ова господа и овај род називају Палеолози. Рече му тада Гатилузи: „Узми за жену коју хоћеш од мојих кћери.“ Ово се догоди по савету и уз учешће царице (жене цара Јована), њене (Јеленине) сестре. И док је овај славни Деспот чекао на острву да се припреме лађе, и док је са братом својим Вуком био (на лађама) дође из западних предела грчки цар Манојло у Калипоље; после Ангорске битке дође ту са истока и најстарији син муњевитога Бајазита. И ту, (Манојло) на мору (тј. на лађи), а (Сулејман) на копну склопише чврсто пријатељство, као отац са сином. Тада се и Солун враћа у грчке руке. Томе Сулејману цару сва дела беху добра и благоразумна; али га је победило вино, више него друге цареве - није могао да га се одрекне па се због њега и царства лишио.

43. Радосно (му) беше са царем грчким, јер (беху) достојни један другога. Дође, дакле, цар грчки у Цариград; (цар) Јован му се као оцу покори (и) склони се у Солун; овај му тада даде (Солун) на управу. Тада се (област) Цариграда простирала чак до Визе⁷⁵, и даље по Црном мору (све до) силивријске земље,⁷⁶ па још и (до) ахајских и солунских