Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана

болестан и да је на самрти. Кад се заподену разговор, (Тамерлан) поче ону крв бљувати претварајући се да умире. Они којима је било наређено изведоше поклисаре напоље и после кратког времена пустише их (да иду). А ови, отишавши својим господарима, јавише радосну вест да је Тамерлан умро. Међутим, (Тамерлан) се ноћу устреми на кулу која беше неутврђена и освоји је. У свитање сустиже и владара те земље и земљу разори. Све то чињаше као да има крила, а што сам није освојио, освајала је његова војска, као што је било код Анкаре, где се водила велика битка, и његове чете одједном освојише све, чак до оба мора. Врати се, дакле, својој кући узевши велики и неисказани плен од свих тих држава. Нигде не остави (своје) управнике, него је само рушио и све исцрпљивао; хвалио се да ни Александар Македонски земље не освајаше (из неког другог разлога), него да им се наруга, јер су му, као да се шегаче, мале дарове давали и подворења чинили - све сами у својим рукама држаху. Он им је и веће дарове давао. Ово исприча поклисару који се зваше Ајдин, а кога је увек помињани (Деспот Стефан) послао (Тамерлану) због неких уговора, као и ради тога да потражи његову сестру (Оливеру), коју је, са свим Бајазитовим (људима), држао Тамерлан (у заробљеништву); изведе је отуда (захваљујући) великој мудрости. Тада је (Тамерлан) и ово говорио: „Кад пођем к вама на запад, нећу ићи источним пределима, него северним и (идући) по копну опколићу га.“ Ишао је, наиме, својој кући како би смислио најневероватније ратове и освојио Индију и запад, Амазонију и све (остале) земље не знајући да: „Изиђе из њега дух, и врати се у земљу своју: тај дан пропадну све помисли његове.“⁷¹ Будући близу, посла (Тамерлан) поклисаре ка Цариграду да виде (тај град) и да га известе (какав је); из прича је знао да у свету нема ништа јаче и утврђеније (од њега). А ове (Цариграђане) Бог поучи и рекоше поклисарима приликом одласка: „Не може се по копну проћи него идите ка овоме силном (граду) лађама ка иверским пределима (заједно) са нашима.“ Сачекавши мало послаше их (лађом), онда (поклисаре) у море бацише, а (сами се) вратише; и тако остаде (Тамерлан) без вести о томе како је тамо (у Цариграду); јавише да је лађа потонула. Тамерлан се врати у Персију. Тамо се наоружа и припреми и пође на земљу Хтаи (тј. Кину), а одатле (се упути) у пустиње земље која се зове Домусхан⁷². По овој земљи шест месеци сејаше просо како би снабдео војску храном са којом је требало да ова огрома војска пређе пустињу (идући) ка другим пределима света. Завршивши ово, врати се у отаџбину своју по имену Орар. Отуда се подиже и крете са свом војском на Кину и у тим пределима сачека зиму, од које многи (војници) од хладноће помреше. Кад су га обавестили о томе да је 110 шатора опустело, јер од студени помреше они који су у њима били, он обуче 20 кожуха и пође да види шта се догодило; не могавши све видети због зиме, врати се у свој логор. Пошто је тако (велика) студен продрла у његову утробу, позва највештије лекаре; они пожурише (к њему) и несмотрено му дадоше да пије кувани мед, што му упропасти стомак; лежаше шест дана (а) после шест дана удари му крв на уста и одостраг; поживе још три дана и