Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана

прекрасно, превелики град Бели град (Београд), који, због (одређених) прилика беше разрушен, (а ја) га изградих и посветих Пресветој Богородици. И друге повластице (дадох) његовим становницима.“

39. Да наставимо причу о великој бици. Постоји једна земља која је на граници Индије, и лежи са њене северне и источне стране а зове се Отрар. Та је земља међуречје коју окружују две реке. У тој земљи пребиваше човек који беше син старешине некога места. Тај човек, по имену Демир (тј. Тамерлан)⁶⁸ беше свиреп и велики насилник. Идући као разбојник наиђе на неке пастире, савлада их и узе им овце, при чему беше устрељен у ногу, од чега остаде хром. Тако, пљачкајући, стече имање. Сакупи тисућу људи под својим заповедништвом и са њима, на превару, крете на некога Камарадина, вођу те земље, а он је командовао са 10 тисућа (војника). Победи га, заузе ту земљу и изненада, са тих 10 тисућа (војника) нападе на самог главног заповедника Персијанаца и на превару упаде у саму Персију; командант персијски попе се на кулу (али га овај) ухвати и завлада свим Персијанцима, а имао је свега сто педесет тисућа војника. После тога, покори и околне земље, а одатле, осиливши се због (задобијеног) плена и Дарија превазишавши, држаше околне (земље) и разливајући се као силни извори поби све на шта наиђе. Мало је требало да као Александар покори читаву Хеладу, па се и за запад хвалио (да ће га освојити), о чему ћемо касније подробније говорити у 40. глави. Тако ојачавши и укрепивши се, шаље гласнике муњевитом цару /Бајазиту/ тражећи од њега да му даје данак и да (му) буде покоран, а Бајазит је и исток и запад исцрпљивао и уништавао, а хвалио се да ће и Цариград освојити. Овај, чувши овакве (речи) и разљутивши се, објави рат и спремаше се за борбу, ружно говорећи и шаљући жестоке (и претеће) речи, „ако - како говораше не дођеш у бој“. Бог му је ожесточио срце као ономе египатскоме Фараону, који не послуша своје саветнике, јер (му) је најпре њихов представник говорио: „Послушај ме, господару мој, и дај му све што тражи, јер, пошто брзо (све) пређе, склониће се у друге (пределе) и тада, као што кажеш, васељена је у твојој руци.“ Јер цар му тајно говораше: „Само ако овога победимо уз Божију помоћ, све ће бити у мојој руци, било источни или западни (народи).“ А на Алибашине речи одговори: „Зар није боље, о драги (мој), да га победим па да ме сви величају, или да (храбро) прихватим крајњи (исход), него да му се покорим и да га служим?“ А овај ће (Алибаша) на то: „Ако се догоди (једно) од овога двога, добро је; али, ако, огрешиш и у једном и у другом, гледај (шта ћеш).“ Ушавши тамо где су цара после чували, рече: „Подсети се, господару, речи мојих - зар ниси погрешио и у једном и у другом?“ И обојица горко плакаху. Персијски цар (Тамерлан) разбесне се и разјари од (ових) ружних речи и прекри горе и поља (својом) војском. А Бајазит сакупи сву своју војску и са истока и са запада а посла (поруку) ка увек спомињаном кнезу Стефану да, ако је могуће, са својом војском дође. Тамерлан, ушавши са својом војском, поробљаваше земље. (Бајазит у брзини), гонећи