Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочастивога господина Деспота Стефана

учине, јер му је Бог помагао.

35. Освојивши многе земље пође цар најпосле на Богом чувани град Константинов /Константинопољ/. Овде му ништа није пошло за руком, иако је (имао) многе намере и (чинио) покушаје, па науми да обиђе са друге стране морски пролаз и нападне Галату, где се слично потрудио, али ни ту није успео.

36. Кад је за (ово) чуо западни владар - краљ (Жигмунд) - са свом својом војском прелази Дунав и напада Никопољ.⁶⁷ Цар (турски) напушта део Цариграда, Галату, иде у сусрет (хришћанима) као распламсала ватра. Овај је краљ имао под својом (командом) Угре - у почетку се звао немачки цар; сакупивши као помоћ сарматску, немачку, угарску и друге војске, дође са свом том огромном и неисказаном силом. При судару најпре западни (владари) веома снажно сузбише цареву војску, али онда муњевити /Бајазит/ излете испред својих пукова и поче враћати (војнике) молбама и убеђивањем говорећи: „Куда да се склонимо од ових руку ако нас данас сасвим разбију? Бићемо (им) предати на оштрицу мача као (што су) они малопре нама, а деца и жене ваше (биће) у њиховим рукама као што су њихове у рукама вашим. Није ли (онда) боље да анас или умремо или да их победимо? Ако данас извојујемо победу, обдарићу вас многим и неисказаним благом њихове земље.“ Прикупивши снагу (царева војска) врати се и победи - једне су (западне војнике) посекли, друге су, заједно са коњима, подавили у Дунаву; неки су на лађама са својим краљем у Цариград утекли, а одатле су се бродовима, по острвима, докопали својих земаља. Исмаилћани ту приграбише огроман (ратни) плен.

37. Он (Бајазит) опет се подиже са читавом војском и пође на Угре поробивши неизмерну количину (народа). Тада и Митровчане /становнике Сремске Митровице/ пресели и Земљани град /Земун/ разори, а друге области поплени. Пошто се све ово догоди, па и више од овога, нападоше Угри на Србе кад овај славни (Стефан) не беше ту и заузеше град по имену Борач и попленише многе крајеве. А (Турци) велики део угарске земље заузеше. И ко ће описати тадање велике и мале ратове које су (Угри и Турци) међусобно водили?! А овај цар названи муњевити /тј. Бајазит/ заузе и Солун, којим владаше све до своје смрти; сазидао је и кулу изнад града, коју касније цар Манојло разори идући у Ахају - када је Ексомилиос зидао у Амореји - како је Исмаилћани не би могли тражити (под изговором) да је њихова. И многе друге народе покори Бајазит на истоку и западу. Много ратоваше на истоку одакле дођоше и разјарени Персијанци заједно са Татарима (и ударише) на њега.

38. О овоме треба подробније говорити, јер овај именити (Стефан) изванредно показа овде храброст и врлину. Од тада се ослобађа ропства Божијим промислом, како и сам каже у повељи граду (Београду): „Од Косова поробљен бејах од исмаилћанског народа, (све) док не дође цар Персијанаца и Татара и не победи их и (док) мене из њихових руку Бог не избави својом милошћу. Одавде, дакле, дошавши нађох место од давнина